Svedoci smo sve češćeg vršnjačkog nasilja. Obično se pažnja javnosti usmeri kada se u medijima pojave ovakve vesti, pa se onda opet izgubi interesovanje do nekog narednog događaja.

Zašto se dešava nasilje među vršnjacima i odakle potiče ta agresivnost? Ključna reč je vaspitanje. Nema uspešnog recepta za vaspitanje dece, ali osnovni sastojak ili osnovni agens vaspitanja je imitacija. Celo detinjstvo je imitacija. I period adolescencije je imitacija. Deca ne rade ništa drugo do ono što vide, na televiziji, internetu, u štampi, u svom okruženju.

Uglavnom deca najviše uče od roditelja i sa roditeljima se identifikuju. Priroda dece je takva, a posebno u predadolescentnom dobu, da imaju povišenu potrebu za kretanjem i za akcijom. Takođe, imaju težnju da nekome budu neko. U tom uzrastu kada još uvek nije u potpunosti razvijeno apstraktno mišljenje taj neko je uvek konkretan, kao ličnost sa televizije, kao veština u sportu, kao lepota tela i slično. Uz sve to se budi i seksualnost koja situaciju dodatno komplikuje.

Naime, nikom na čelu ne piše koliko je pametan ili dobar, pa ako nema navedene osobine koje su poželjne, njemu svakako neće biti lako da zauzme svoje mesto u društvu. Neka deca će se posvetiti različitim aktivnostima i učenju, a neka deca koja nemaju dovoljno samopouzdanja će negativnim ponašanjem privlačiti pažnju na sebe. To mogu da budu i veoma inteligentna deca.

Sada se svi pitaju kako da se reši problem vršnjačkog nasilja u školama. Ono što je dobro je to da se ovakvo ponašanje prepoznaje kao problem, ali to je problem čitavog društva, a ne samo problem porodice ili škole.

Prvi preduslov, kao prevencija problema u ponašanju je dobra povezanost dece i roditelja. Decu je neophodno od najranijeg uzrasta uključiti u porodične aktivnosti i dati im radne obaveze shodno uzrastu i sposobnostima. Vreme koje deca provode ispred ekrana bi trebalo svesti na najmanju moguću meru. Posebno je značajno da se mala deca ne izlažu ovoj vrsti stimulusa jer njihov nervni sistem to jednostavno ne može da obradi, a da se ne odrazi negativno na razvoj govora, na ponašanje, na učenje.

Postavlja se i pitanje da li su škole samo obrazovne ustanove ili imaju i vaspitnu funkciju. Na žalost, realnost je takva da škola sve više gubi vaspitnu funkciju, ili ju je potpuno izgubila. Velika pažnja je posvećena programima učenja i nastavi, a programi vaspitnog delovanja su zapostavljeni ili ne postoje.

Kako bi škola kao institucija mogla da rešava problem vršnjačkog nasilja?

Učiti decu o dobroti i empatiji kroz socio-emocionalno učenje tokom različitih akcija i radionica. Treba razgovarati o razlikama među ljudima i o prihvatanju tih razlika. Postoji jedna izreka koja kaže da je neophodno ući u nečije cipele da bi videli kako se taj neko oseća i kako mu je.

Stvarati prilike za povezivanje dece kroz različite slobodne i vannastavne aktivnosti i grupne radove. Naime, predviđeno je da škola nudi različite aktivnosti koje dete bira po svom interesovanju. Na žalost ovo je često samo formalnost jer škola nudi aktivnosti u skladu sa svojim prostornim i kadrovskim mogućnostima. Na primer, čujemo od roditelja da u školama sa velikim brojem učenika koje imaju manjak učionica, učitelji i nastavnici na početku školske godine sugerišu učenicima i roditeljima koju vannastavnu aktivnost mogu da izaberu. Ili se zbog rasporeda časova ove aktivnosti stave u neki termin na koji učenici, na primer starijih razreda, ni ne dolaze. Kada bi se ovo sprovodilo kako je zamišljeno, u velikoj meri bi doprinelo prevenciji vršnjačkog nasilja.

Već od prvog razreda, ako ne i od vrtića, možemo primetiti decu koja imaju obrasce ponašanja koji su ulaz za kasniju pojavu vršnjačkog nasilja. Indikatori koje učitelji mogu primetiti su da dete na pojedine vršnjake “okreće očima”, da ih upadljivo gleda, okreće im leđa, prati drugu decu i uznemirava ih, podgovara drugu decu da se neko dete isključi iz igre, ismejava drugo dete itd. Sve se to može prepoznati i treba odmah i dosledno reagovati. Potrebno je uključiti i roditelje, čak iako nam problem izgleda veznačajan.

Neophodno je da u školi pravila koja su doneta važe uvek i za sve. Naš saradnik, dečji psihijatar dr Svetomir Bojanin je objavio knjigu “Škola kao bolest” i godinama upozorava na ove probleme. Kako to izgleda u praksi? Na primer, škola je donela pravilo da se unutar škole ne koriste mobilni telefoni ili da učenici ne mogu da ulaze na glavni, službeni ulaz, a onda neki nastavnici to tolerišu, a neki ne. Učenicima šaljemo poruku da pravila mogu da važe i da ne moraju da važe, pa kako kaže profesor Bojanin, škola uči decu da pravila u životu nisu važna i da ne moraju da se poštuju.

Fizičko, likovno i muzičko vaspitanje su veoma značajni i treba im posvetiti maksimalnu pažnju jer na ovim aktivnostima deca najbolje komuniciraju. Posebno na časovima fizičkog vaspitanja deca mogu da ostvare dobre drugarske odnose.

Svako odeljenje ima jednom nedeljno čas odeljenskog starešine. Od dece koja dolaze u naše savetovalište čujemo da se ti časovi koriste da se dovrši započeto sa časa matematike ili drugog nastavnog predmeta. Ili kada nastane disciplinski problem, na tim časovima se razgovara o tome i preti se disciplinskim kaznama. Pri tome je najčešće u pitanju samo jedan učenik, dok je celo odeljenje primorano da to sluša u formi obraćanja svima. Neretko predmetni nastavnici daju deci zaduženje da su obavezni da razrednom starešini prijave loše ponašanje njihovog gruga ili drugarice, ili se celo odeljenje “kazni” zbog tog nekog nemirnog učenika. To nije dobro jer se tako među decom stvaraju loši odnosi. Čas odeljenskog starešine je praktično prevencija nepoželjnog ponašanja. Tu ne treba pričati o problemima nego je neophodno sa decom voditi “prijateljske razgovore” gde će se oni bolje upoznati i povezati.

Ono što bi na kraju mogli da podvučemo, a ponovo citirajući prof.dr Svetomira Bojanina, je da svi ti problem nisu došli u školu predavanjima i objašnjavanjem deci da treba da se loše ponašaju. Zbog toga se problemi tako ni ne mogu rešiti. Jednostavno, potrebna je promena paradigme o obrazovanju. Jedan od načina za dugoročno rešavanje problema je da se u programe obrazovanja vaspitača, učitelja, a posebno nastavnika uvedu predmeti koji bi se bavili ovom problematikom. Takođe, u pojedinim slučajevima neophodno je da škola sprovede i disciplinski postupak protiv učenika, ali od nastavnika često čujemo kako su im u tom smislu mogućnosti ograničene. Ipak, kazna sama po sebi ne igra veliku ulogu koliko navedene mere prevencije.

Piše: dr Stevan Nestorov
Izvor: zelenaucionica

No Comments Yet

Leave a Reply