Glumica Knjaževsko-srpskog teatra, Isidora Rajković, za portal kragujevcanka.rs govori o ljubavi prema pozorištu kao životnom stilu i karijernom opredeljenju. U intervjuu, talentovana Isidora približava pozorišnu umetnost sugrađanima svih generacija. Uživajte!

Koliko su naše sugrađanke zainteresovane za pozorište? 

Teško je objektivno odgovoriti na neka od ovakvih pitanja jer su statističke prirode i prosto bi se neko morao podrobnije time pozabaviti, mi sa scene ipak nemamo toliki uvid u sve to. Moji su odgovori zasnovani na mom utisku koji sam stekla razgovarajući sa publikom i sugrađanima koje srećem. 

Što se sugrađanki tiče mislim da generalno vole pozorište, naše glumce i predstave, da rado biraju pozorište kao opciju za izlazak i druženje. Mislim isto tako da su više zainteresovane nego muškarci i da samim tim naše pozorište mora imati mnogo veću pažnju gradskih medija, ali na sasvim drugačiji način od pukog davanja informacija, jer živimo u vremenu kada ljudima morate plasirati proizvod, a ono sto je najprivlačnije za publiku i bez čega pozorište ne bi bilo isto su baš glumci.

Mislim da bi u pozorištu bilo više kragujevčanki da na gradskim novinama naslovnica bude sa slikom glumca, da intervjui budu zakazivani ne samo kada se igra predstava, jer toliko toga zanimljivog i interesantnog moje kolege imaju da kažu, novinari su tu da isprovociraju priču.  A žene vole reklame, medije i dobru priču.

Ko češće posećuje pozorište – mlađa ili starija publika?

Što se generacija tiče mislim da najviše dolaze ljudi srednjih godina – raspon od 20 pa do 50 godina. Ima mlađih i starijih, ali znatno manje.

Kakve se predstave izvode u pozorištu? Šta je to što publika voli?

Svi u poslednje vreme govore da publika traži komedije i da su one potrebne ljudima. 

Ja iskreno verujem i mislim da publika voli dobru predstavu ma kog žanra ona bila. Pozorište je čarolija, igra i magija, iluzija  na koju svesno pristajemo mi stvaraoci i publika, tako da kada je konekcija dobra svaka predstava pruža ispunjenje, praznjenje, pitanja, katarzu i nama i publici. Ako volite pozorište volite sve, e sada zavisi od perioda u kome ste da li vam nešto prija ili ne. Ja sam neke sjajne, genijalne filmove počinjala da gledam i prekidala posle 15 minuta jer mi nisu prijali, a nakon nekog vremena odgledala sam ih po nekoliko puta. 

Znači koliko je do nas kakva ce biti predstava, toliko je i do publike. 

Tako da nisam za podilaženje masovnoj publici, ja sam za iskreno stvaranje i kreiranje, jer jedino tako naš poziv ima svrhu.

Od nedavno je počela operska scena u pozorištu u Kragujevcu, kako Vam se to čini? 

Čini mi se kao sjajan potez uvođenje opere na našu scenu jer je Kragujevac veliki grad koji sigorno ima publiku koja je toga željna. 

Nisam imala priliku da pogledam, ali ispratim sve i po reakcijama ljudi u koje imam poverenje bio je to sjajno uradjen posao koji cu pogledati prvom prilikom. Nadam se da ce se projekti samo nizati ubuduće.

Kako ste došli na ideju za rad u pozorištu, da li Vam je neko bio uzor za karijeru na daskama koje život znače?

Nije bilo uzora i bilo kakve smišljene ideje za bavljenje ovim poslom. Čak i nakon dugog niza godina provedenih u Dramskom studiju Doma omladine kod naše Slavice Urošević Slaje nisam imala ideju da ću se time baviti.

To je bilo kreativno mesto, puno ljubavi, slobode i brige za nas mlade skupljene tu. To mesto nas je sve zajedno oblikovalo u ljude kakvi smo danas, to je bio putokaz, na dalje se sve to samo nadograđivalo. Tu sam bila srećna zbog svega toga i nisam razmišljala o glumačkom pozivu. 

Na prijemni sam otišla na nagovor starijih domaca i Slaje. I eto! Božija promisao, tako je moralo biti.

Kojom ulogom ste počeli da igrate u pozorištu? 

Ulogom Tine u Večitoj slavini, Momčila Nastasijevića za koju sam i dobila svoju prvu nagradu na Susretima Joakim Vujić. Ta predstava i uloga  obeležile su i uticale  na dalji tok mog života.

Koja predstava  je na Vas ostavila poseban utisak tokom karijere? 

Iskreno svaka na svoj način.  Sve to ima veze i sa privatnim stvarima koje su se tada dešavale u mom životu. Nekako je sve to neraskidivo.

Šta predstavlja za Vas pozorište i kako ga doživljavate? 

Pozorište je za mene ljubav, san, nada, večita igra, život sam…To je polje na kome večno možemo biti deca, ako dobro upravimo svoj duh može nam svima zauvek biti na korist. Ali isto tako ima i mana, pa ako ste neoprezni možete i kao publika i kao stvaralac pasti u njegove mrakove i zamke ega, taštine i sujete. U stvari kada sada razmislim pozorište je kao i sve drugo u našim životima, to je dar od Boga , ali zavisi od nas kako ga konzumiramo. 

Milena Janković

No Comments Yet

Comments are closed