Društvene mreže su već više od deceniju unazad deo naše svakodnevice. Često se zapitamo kako smo pre njih uopšte funkcionisali. To je posebno nezamislivo mlađim generacijama koje su od detinjstva usmerene na ovaj vid komunikacije. Neosporna je činjenica da su društvene mreže u mnogome olakšale svakodnevni život – omogućile su da se lako i besplatno čujemo, vidimo i održimo kontakt sa bliskim osobama koje su daleko, da pronađemo ,,izgubljene’’ prijatelje, besplatno se reklamiramo, brzo podelimo važne informacije. Međutim, to ujedno sa sobom može nositi i izloženost mladih mnogim sadržajima koji nisu u skladu sa uzrastom. U ovom tekstu, pokušaćemo da damo odgovor na pitanje kakav uticaj društvene mreže mogu imati na samopouzdanje.

Posebno vulnerabilnu grupu čine upravo adolescenti jer adolescencija sama po sebi nosi mnoga preispitavanja i nesigurnosti. Adolescenti visoko vrednuju prihvaćenost u grupi, uspeh i popularnost. U današnje vreme, između tih ,,ideala’’ i društvenih mreža stavlja se znak jednakosti. Za značajan procenat njih, broj pratilaca, pozitivnih komentara i lajkova postali su izvor ličnog vrednovanja. Ukoliko njihova objava ne dobije broj lajkova koji smatraju odgovarajućim, ili ako izostane lajk od neke njima značajne osobe, dolazi do promene raspoloženja u negativnom pravcu, i suprotno – ako skupe ,,dovoljno’’ lajkova osećaju se dobro i prihvaćeno. U skladu s tim, objavljuju ono što će među ,,publikom’’ biti popularno, a to često nije ono što se njima istinski dopada. Dokazano je i da društvene mreže utiču na to kako osoba vidi samu sebe u ogledalu – fokus pažnje je isključivo na manama i poređenju sa drugima.

Ako upadnu u začarani krug poređenja sa osobama koje izgledaju ,,savršeno’’ i imaju veći broj pratilaca i lajkova, dominantno negativno osećanje mogu postati zavist i ljubomora, u čijoj srži je, naravno, manjak samopouzdanja. Društvene mreže su postale mesto za takmičenje u tome ko će biti lepši, izazovniji, provokativniji. Ovo je posebno karakteristično za ženski pol, jer su fizički izgled i seksualna atraktivnost u prvom planu. Postoje istraživanja koja i potvrđuju da značajan procenat tinejdžerki ima ovakvu percepciju društvenih mreža. Virtuelni, nerealni standardi lepote i uspeha većini postaju nedostižni. Napraviti što bolju fotografiju postaje bitan cilj. Ako se taj cilj ne ostvari, osoba počinje samu sebe da doživljava kao manje vrednu, i dolazi do učvršćivanja nesigurnosti. S druge strane, mladi muškog pola su osetljivi na popularnost samu po sebi, koja ne mora biti isključivo u vezi sa fizičkim izgledom.

Sve to dalje može ići u pravcu povišene anksioznosti, potištenosti, povlačenja, zapostavljanja obaveza, depresije, poremećaja ishrane. Anksioznost, recimo, lako možemo da uočimo kod osobe koja iščekuje lajkove, komentare i kompulzivno proverava svaku notifikaciju.

Istraživanja su pokazala da su kod mladih koji puno vremena posvećuju društvenim mrežama socijalna i emocionalna inteligencija, kao i kreativnost u deficitu. To možemo smatrati i logičnom posledicom toga što je nekadašnje vreme za aktivnu igru i druženje zamenjeno virtuelnim prostorom. Mnogi centri u mozgu koji se aktiviraju pokretom i maštom ostaju ,,uspavani’’.

Treba skrenuti pažnju i na to da društvene mreže veoma pogoduju osobama sa narcističkim crtama ličnosti. Njih prepoznajemo po tome što imaju veliki broj prijatelja, a među njima puno onih koje ne poznaju u realnom životu, kao i po tome što svakodnevno objavljuju fotografije na kojima su sami i statuse o tome gde su i šta rade, verujući da to publiku zanima i da su u centru pažnje. Na ovu temu ćemo se detaljnije osvrnuti u nekom od narednih tekstova.

Šta može da uradi osoba koja primeti da društvene mreže imaju negativan uticaj na nju?

Prvo, može da prestane da prati i fokusira svoju pažnju na ljude za čije objave proceni da formiraju i/ili aktiviraju uverenja o sopstvenoj nižoj vrednosti. Na primer, uverenje: ,,Vežbam da bih izgledao/-la kao on/ona’’ (što uvek deluje kao neispunjen cilj jer će osoba sa ovom vrstom motivacije sebe uvek procenjivati negativno), treba modifikovati u pravcu: ,,Želim da vežbam da bih se bolje osećao/-la i bio/-la zdraviji/-a’’. Često se sreću i ova uverenja: ,,Nikada neću biti tako mršav/-a’’, ,,Nikada neću biti tako srećan/-na’’, ,,Nikada neću biti tako uspešan/-na’’.

Drugo, može se sprovesti mini-eksperiment koji podrazumeva da se, na primer, na 10 dana ne pristupa društvenim mrežama, i da se prati raspoloženje, a prvenstveno to da li dolazi do poređenja sa drugima, prekomernog razmišljanja o sopstvenom izgledu, nekontrolisane potrebe da se prave selfiji. Očekivano je da prvo dođe do visokog nivoa ,,nepodnošljive’’ anksioznosti, budući da društvene mreže izazivaju zavisnost, ali ubrzo se uočavaju benefiti po sopstveno raspoloženje i kvalitetnije ispunjeno vreme u kom se ostvaruju realni uspesi i postiže realno zadovoljstvo. Samim tim, na adekvatan način se pobeđuje nesigurnost.

Treće, korisno bi bilo dati i usvojiti racionalan odgovor na pitanje zašto nam deluje kao da su na društvenim mrežama svi u svemu bolji od nas. To proističe iz toga što druge percipiramo kroz idealizovane deliće njihovog života koji dele sa publikom, dok o sebi imamo celokupnu, realnu sliku i uvid u kontekst. Čim uđemo u poređenje gubimo, jer je realnost daleko od ideala.

Četvrto, i ključno, potrebno je raditi na izgradnji pravog, čvrstog unutrašnjeg samopouzdanja. U ovom kontekstu, to bi podrazumevalo osvešćivanje činjenice da istinska sreća i zadovoljstvo nisu u vezi sa selfijima, lajkovima i odobravanjem od strane drugih (često i nepoznatih) osoba. Kako u tome mogu da pomognu roditelji? Tako što će ohrabrivati tinejdžera da na društvene mreže gleda kritički, postavljanjem pitanja, na primer: ,,Šta misliš zašto tvoja drugarica svakodnevno objavljuje svoje selfije? Zašto svaki lajk koji dobije čini da se bolje oseća?’’. Takođe je jako značajno kod dece razvijati toleranciju na neuspeh, prvenstveno tako što se sami roditelji neće prikazivati kao savršena bića. Dete treba da formira uverenje da su neuspeh i nezadovoljstvo koje iz njega proističe podnošljivi, i da su sastavni deo svačijeg života. Uz to, bitno je vrednovati autentičnost kako bi dete učilo da prihvata sebe kao celovitu ličnost, sa svim svojim vrlinama i manama.

Mr Andjela Zlatković

specijalni pedagog i KBT savetnik

Vaš psiholog tim

No Comments Yet

Leave a Reply