Kada doživljamo svoju svakodnevicu kao niz stresnih ili uznemiravajućih okolnosti, možemo pomisliti da je skoro nemoguće izaći iz tog “začaranog kruga”napetosti. Nova istraživanja i novi pristupi nam govore drugačije. Za život sa manje stresa, potrebno je kako se čini, nekoliko jednostavnih koraka:

*da za početak prepoznamo i sagledamo problem,

*da donesemo odluku o promeni,

*da vežbamo strpljivo“nove načine” uvodeći ih u svakodnevni život.

Mindfulness (program za kontrolu stresakroz razvoj svesne pažnje) se između ostalog bavi i posmatranjem procesa ulaska u stres. Kada postanemo svesni celog mehanizma, ta vrsta razumevanja nam pomaže da kroz procese  prepoznavanja možemo da napravimo neophodnu unutrašnju promenu.

Recimo, ono što možda često ne primetimo je činjenica da nam se nervoza i napetost ne dešavaju samo zbog okolnosti u kojima  smo, već dobrim delom i zbog načina na koji sami sebi prezentujemo situaciju u kojoj smo.

Ostalih 90% su posledica “poruka” koje sebi šaljemo:

  • “Neću ovo nikada završiti”,
  • “Ako ne završim posledice mogu da bude velike”,
  • “Previše sam spor (spora) za ovakvu vrstu izazova”,
  • “Ova će mi situacija doći glave”…

Takve misli same po sebi nisu podrška. One samo povećavaju pritisak, i podižu osećaj ugroženosti. Ugroženost zatim stvara strah, a strah “pali” Amigdalu, deo mozga koji je pre svega koristan ali vrlo primitivan. Amigdala je deo u kome se donose “brze”odluke u situacijama kada smo ugroženi, a one su obično  “borim se” ili “odustajem”. Kada je Amigdala uključena, ostali delovi mozga koji nose “više” moždane funkcije nisu dovoljno uključeni, pa se tako, realno i nađemo u situaciji u kojoj ne možemo da se dobro skoncentrišemo, donosimo odluke ili proizvodimo kreativna rešenja.

Kada želimo da postignemo dobre rezultate, potrebno  je da kreiramo unutrašnju atmosferu tolerancije i podrške. Na taj način, umesto u atmosferi straha možemo da živimo u atmosferi kreativnog rešavanja problema i izazova.

Ako smo već u situaciji koja proizvodi stres-neka on bar bude pozitivan.

Kako lakše promeniti negativan stres u pozitivan stres (ako je već stres naša realnost)?

Ono što vežbamo postaje naša realnost, kaže nam savremena neurobiologija. Mozak se formira u skladu sa našim iskustvima. To svojstvo mozga, ta plastičnost  i fleksibilnost se naziva neuroplasticizam.

Ako zasadimo recimo nanu, zalivamo je i gajimo, nije realno da očekujemo da će iz nje izrasti žalfija. Na isti način, ako praktikujemo stalnu samo-kritiku i sumnju, teško ćemo stvoriti unutrašnje okruženje iz koga možemo da izvučemo najbolje iz sebe kada okolnosti to zahtevaju.

Ako ponavljamo sebi “Ja to ne mogu da uradim na vreme” pravimo atmosferu negativnog stresa, i potpuno je za očekivati da nećemo ispoštovati vremenske rokove.

Stvorimo naviku da se stalno zaustavljamo, bar na trenutak.

Stanemo.

Udahnemo i izdahnemo duboko par puta.

Pustimo misli da dolaze i prolaze.

Osetimo da smo prisutni u svom životu.

Da nismo zaokupljeni stalnim razmišljanjem o prošlosti.

Da nismo stalno u brizi za budućnost.

Setimo se da dok život traje i  dok radimo – ne zaboravimo da živimo.

Ućutkati  “unutrašnjeg  kritičara”

Mnogo toga u našim životima često krene putevima koje nismo želeli ili očekivali, ali ono što sigurno učini stvari mnogo težim je stalna unutrašnja kritika.

  • “Ovo mi je stvarno previše”,
  • “Nisam dobar u ovome”,
  • “Ne mogu da dozvolim sebi da se opustim kada sam u ovakvim okolnostima”,
  • “Nemam vremena za spavanje  kada imam ovoliko posla”,

Takve misli su direktan “vetar u leđa” stresu koji osećamo. Potrebno je da vežbamo um da bude budan, i da primeti uključivanje “unutrašnjeg kritičara”da bismo na taj način sprečili nepotreban, dodatan unutrašnji pritisak.

Od tačke ugroženosti do tačke izazova

Dr. Salvatore Maddi koji se više od 30 godina bavio istraživanjem načina za postizanje veće emocionalne stabilnosti i otpornosti je došao je do zaključka da su osobe koje su se u životu suočavale sa velikim nedaćama ili izazovima u proseku razvijale i mnogo veći stepen stabilnosti i otpornosti  od osoba kod kojih to nije slučaj.

Izazovi u životu su deo evolucije i čine prirodno ljudsko okruženje. Oni nas jačaju i pomažu da se razvijamo. Kada se ništa ne bi menjalo, kada ne bismo morali da se ni zašta borimo, kakav bi to onda život bio?

Međutim, problem nastaje kada osetimo da nam je svega previše.

Ako se desi da se osetimo preplavljeni okolnostima, možemo na trenutak da zastanemo, i umesto da odustanemo, dozvoljavajući da raste nervoza, napetost i stress – odlučimo da promenimo način na koji doživljavamo postojeće okolnosti.

Možemo da se sa tačke ugroženosti prebacimo na tačku spremnosti za izazov, i nastavimo svoj put. Ova vrsta “prebacivanja” nije nemoguća, vrlo je korisna, gotovo i lekovita u današnjim uslovima, ali se mora vežbati.

Vežbamo da “pritisnemo” pauzu

Ono što praktikujemo postaje snažnije u nama, postaje naša realnost. Ako praktikujemo “samo idem dalje” , stres će postati i svakodnevna realnost.

Pravljenje pauze je neophodno. Kada uključimo računar, ne pustimo ga da radi danima… Kada startujemo motor automobila – pratimo zagrevanje motora. Gasimo auto. Hladimo motor. Dosipamo gorivo.

Takve vrste navika su i našem organizmu više nego neophodne. Ne moramo neizostavno “pasti” od umora da bismo se setili da se odmorimo.

Stop osećaju brige

Briga predstavlja veliki uzrok stresa. To je prilično paradoksalno ako se uzmu u obzir istraživanja Univerziteta u Sinsinatiju koja pokazuju da se 85% situacija o kojima brinemo nikada ne dese. Mindfulness nas uči da boravimo u trenutku.

Filozof Lao Ce je rekao:

“Ako ste depresivni- živite u prošlosti,

ako ste anksiozni-živite u budućnosti,

a ako ste u miru-živite u sadašnjosti.”

Autor: MINDFULNESS CENTAR
No Comments Yet

Leave a Reply