Početak 2020. godine neizostavno će biti upamćen po globalnoj pandemiji korona virusa.. U slučaju pogoršanja situacije realna je i mogućnost prekida rada poslodavca naredbom nadležnog državnog organa ili nadležnog organa poslodavca zbog neobezbeđivanja bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu. S obzirom da se pandemija prelila i preko granica naše zemlje, razmotrićemo domaću zakonsku regulativu koja se primenjuje u pogledu naknade zarade zaposlenih lica koja su prinuđena da odsustvuju sa rada zbog borbe protiv ove zarazne bolesti.

Naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad zbog bolesti

Najjasnija situacija u pogledu ostvarivanja prava na naknadu zarade jeste u slučaju nastupanja bolesti. Sva lica za koja je potvrđeno da su bolesna moraju da miruju u zdravstvenim ustanovama (komplikovaniji slučajevi) ili u svojim domovima i za to veme, ukoliko su u radnom odnosu, imaju pravo na naknadu zarade zbog bolesti. Dužinu privremene sprečenosti za rad utvrđuje stručno-medicinski organ Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO)-izabrani lekar za prvih 60 dana sprečenosti, a nakon toga lekarska komisija filijale RFZO. Za prvih 30 dana naknada zarade pada na teret poslodavca, a ukoliko traje i duže od toga, od 31. dana naknada zarade isplaćuje se iz sredstava obnaveznog zdravstvenog osiguranja. Visina naknade zarade koja se obezbeđuje iz sredstava poslodavca i iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja iznosi 65% od osnova za naknadu zarade, dok osnov za naknadu zarade čini prosečna zarada ostvarena u poslednjih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad.


Naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad zbog mere obavezne izolacije

Ukoliko se pandemija širi velikom brzinom, lica za koja se sumnja da su inficirana virusom stavljaju se u izolaciju radi usporavanja širenja bolesti. Radi se o licima koja su bila u bliskom kontaktu sa osobama za koje je potvrđeno da su oboleli. U navedenom slučaju, kada se zaposleni stavi u karantin jer se sumnja da je kliconoša, a radi sprečavanja daljeg širenja bolesti, pripada mu naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad.

Zakon o zdravstvenom osiguranju zapravo propisuje 7 razloga privremene sprečenosti za rad zbog kojih osiguraniku pripada pravo na naknadu zarade. U najkraćem, to su sledeći osnovi bolovanja: bolest ili povreda van rada, bolest ili povreda na radu, bolest ili komplikacija zbog održavanja trudnoće, nega bolesnog člana porodice, dobrovoljno davanje organa, pratnja bolesnom osiguranom licu prilikom putovanja ili stacionarnog lečenja.

Sedmi zakonski razlog za bolovanje, koji je važan kod borbe protiv širenja infektivnih bolesti, definisan je na sledeći način: Naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad pripada osiguranicima zaposlenim i preduzetnicima, ako je zdravstveno stanje osiguranika takvo da je osiguranik privremeno sprečen za rad zbog propisane mere obavezne izolacije kao kliconoše ili zbog pojave zaraznih bolesti u njegovoj okolini. Dakle, u slučajevima kada se pojedinim zaposlenima od strane nadležnog medicinskog organa odredi izolacija zato što su kliconoše ili zbog toga što se u njihovoj okolini pojavila zarazna bolest, izabrani lekar otvara bolovanje po citiranom zakonskom osnovu. U slučaju ovakvog bolovanja naknada zarade isplaćuje se na isti način, u istom obimu i na teret istih subjekata kao i kod običnog bolovanja van rada. To znači da  za prvih 30 dana naknada zarade pada na teret poslodavca,  od 31. dana isplaćuje se iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja i iznosi 65% od osnova za naknadu zarade, odnosno 65% prosečne mesečne zarade ostvarene u poslednjih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad.

Naknada zarade za vreme prekida rada zbog ugrožavanja života i zdravlja ljudi


Zakonske odredbe razmatrane u prethodnom delu teksta usmerene su na situaciju lokalne epidemije ili čak izolovane slučajeve pojave zarazne bolesti u užim društvenim zajednicama, kada je dovoljno stavljanje u karantin pojedinaca ili manjeg broja ljudi. Kako je trenutno stanje pandemije korona virusa takvo da navedene mere možda neće biti efikasne, odnosno da će biti neophodno preduzeti rigoroznije korake, u koje bi spadao i prekid rada većeg broja zaposlenih na osnovu odluke državnog organa, otvara se relna mogućnost za primenu člana 117. Zakona o radu.

Navedeni član Zakona propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu za vreme prekida rada do koga je došlo naredbom nadležnog državnog organa ili nadležnog organa poslodavca zbog neobezbeđivanja bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, koja je uslov daljeg obavljanja rada bez ugrožavanja života i zdravlja zaposlenih i drugih lica.

Šta konkretno znači ovakva zakonska norma?

U slučaju da državni organ ili organ poslodavca donese odluku o prekidu rada kod poslodavca zbog širenja epidemije, a u cilju obezbeđivanja bezbednosti i zaštite života i zdravlja zaposleniih i drugih lica, primenjivaće se visina naknade zarade zaposlenima propisana opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu. Zakon ne određuje visinu naknade zarade ukoliko je nije propisao poslodavac, ali ne bi smela da bude niža od 60% prosečne zarade u proteklih 12 meseci. Na ovakav zaključak upućuje jedna šira odredba Zakona o radu koja predviđa da zaposleni ima pravo na naknadu zarade najmanje u visini 60% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, s tim da ne može biti manja od minimalne zarade utvrđene u skladu sa ovim zakonom, za vreme prekida rada, odnosno smanjenja obima rada do kojeg je došlo bez krivice zaposlenog, najduže 45 radnih dana u kalendarskoj godini. Izuzetno, u slučaju prekida rada, odnosno smanjenja obima rada koje zahteva duže odsustvo, poslodavac može, uz prethodnu saglasnost ministra, uputiti zaposlenog na odsustvo duže od 45 radnih dana, uz naknadu zarade u visini 60% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci. Pošto se kod situacije opisane u članu 117. Zakona svakako radi o prekidu rada bez krivice zaposlenog, opravdana je primena ove korektivne odredbe po kojoj naknada zarade ne bi smela da ide ispod 60% zarade u poslednji 12 meseci, niti ispod propisane minimalne zarade.

Pretpostavka je da je zakonodavac propisujući član 117. Zakona o radu imao u vidu slučajeve zatvaranja pojedinih poslodavaca kod kojih nisu preduzete neophodne mere koje bi osigurale živote i zdravlje zaposlenih i drugih lica. U sklopu uspostvaljanja bezbednog radnog okruženja, poslodavac ili državni organ prinuđeni su da donesu odluku o prekidu rada dok se ne stvore normalne, zdrave i bezbedne okolnosti kod određenog poslodavca. Problem je u tome što kod aktuelne pandemije nije reč o pojedinom poslodavcu kod koga ne postoje zdravi i bezbedni uslovi za rad, već se radi o preduzimanju mera na mnogo širem društvenom planu. Utisak je da navedena zakonska odredba nije pisana za ovako ozbiljne slučajeve ugrožavanja života i zdravlja većeg broja stanovništva za koje poslodavci ne snose nikavu odgovornost. Do prekida rada u trenutnoj situaciji došlo bi u sklopu borbe celokupne zajednice protiv širenja zarazne bolesti i zbog svega navedenog postavljaju se dva pitanja: na čiji teret bi se isplaćivala naknada zarade zaposlenih u slučaju da državni organ donese odluku o prekidu rada poslodavca i u kojoj visini?


U slučaju donošenja odluke državnog organa o prekidu rada

Zakon o radu dakle upućuje na poslodavce koji svojim aktima utvrđuju visinu naknade zarade za vreme prekida rada. Ukoliko to poslodavci i ne propišu, svakako moraju isplatiti 60% proseka iz 12 meseci, s tim da taj iznos ne može da bude niži od minimalne zarade. Istina, uvek se može primeniti i već opisana norma Zakona o zdravstvenom osiguranju o bolovanju do koga dolazi zbog stavljanja u  karantin, a po toj normi isplaćuje se naknada zarade u visini od 65% od osnovice licima koja su u izolaciji zbog pojave zarazne bolesti u njihovoj okolini. Međutim, pitanje je i da li su navedene zakonske odredbe do kraja primerene trenutnoj situaciji jer u slučaju obustave rada poslodavca dolazi do gubitka novca i javlja se neizvesnost oko mogućnosti poslodavca da za prvih 30 dana snosi troškove bolovanja za sve zaposlene, odnosno naknadu zarade za slučaj prekida rada bez krivice zaposlenog.

U cilju razrešenja navedenih dilema bilo bi poželjno, ako ne i neophodno, da nadležni državni organ donoseći  odluku o prekidu rada istovremeno odluči i o navedenim pitanjima koja su od velikog značaja i za zaposlene i za poslodavce. Ukoliko se država opredeli da na sebe preuzme ceo ili bar deo finasijskog tereta borbe protiv širenja pandemije, odlukom o prekidu rada kod određenih poslodav(a)ca moraće da utvrdi i na koji način će nadoknaditi izgubljena sredstva poslodavcima, odnosno da li će umesto poslodavca isplaćivati naknade zarade zaposlenima i da li će to činiti u celosti li samo delimično. Za zaposlene je važno da odluka sadrži i preciziranje visine naknade zarade, odnosno da li bi ista bila samo u visini od 60% (ili 65%) što već dopuštaju sadašnji Zakon o radu i Zakon o zdravstvenom osiguranju, ili bi država finansirala i razliku, možda čak i do visine od 100% plate. Nameće se zaključak da član 117. Zakona o radu može da posluži kao pravni osnov za eventualno donošenje odluke nadležnog državnog organa o prekidu rada poslodav(a)ca, ali da bi odluka (ili podzakonski akt) morala da razreši navedene ključne dileme koje važeće pravne norme ostavljaju-ko će isplatiti naknadu zarade zaposlenima i u kojoj visini.

U uskoj vezi sa navedenim je i odluka o zatvaranju vaspitno-obrazovnih ustanova, odnosno vrtića, obdanište, škola i visokoškolskih ustanova. Takva odluka stavlja u nezgodan položaj zaposlene roditelje dece koja još uvek nisu u stanju da se sama o sebi staraju. Zakon o radu, niti Zakon o zdravstvenom osiguranju ne predviđaju plaćeno odsustvo zaposlenim roditeljima čija deca pohađaju vrtiće i škole, a za slučaj njihovog zatvaranja. Bili smo svedoci da je tokom ove godine već bila doneta takva odluka zbog epidemije gripa, pa su roditelji morali da se snalaze za čuvanje dece, jer važeći zakoni ne propisuju pravo na bolovanje (ne postoji plaćeno odsustvo sa rada radi nege zdravog deteta), niti pravo na naknadu zarade za slučaj da je vaspitno-obrazovna ustanova zatvorena. Prema tome, odluka državnih organa mora da vodi računa o mnogim aspektima života na koje utiče, kako bi bila sveobuhvatna i delotvorna.

Milan Predojević, Infostud blog

No Comments Yet

Leave a Reply