Dok topla tečnost jantarne boje u šolji pored laptopa širi prijatan miris biljaka, nemo me opominje da počnem – jer ko još uživa u hladnoj šolji čaja? 

*

Imenjakinjo, 

Htela sam da ti kažem da zaista nije bilo razloga za brigu te ‘99. Nakon 20 godina, priča o toj noći sećam se uglavnom uz osmeh i po još koju anegdotu koju ispriča naš brat, muž ili neko iz komšiluka. Nije fer prema uplašenom pogledu u tvojim očima, ali godine donose mudrost i ja sada znam da se nisi bojala ni rata, ni aviona, ni razarajućih zvukova u noći – plašila si se za svoje odrastanje. 

Da li se sećate sebe kao sedmogodišnjaka koji grli medu u toplom krevetu i jedva čeka da zaspi samo da bi sutradan bio dan bliže odrastanju? Ako vas to sećanje prati – znate da ne postoji odgovornija osoba na celom svetu u tom trenutku. 

Nisi pogrešila što si žurila da postaneš velika – tu naviku za žurbom usadila si i meni, samo što ja sada žurim da ostanem mlada i trudim se da uvek budem manja za konfekcijski broj (glup neki trend kod odraslih). Zamišljam tvoj zbunjen pogled, a dok okrećem vrat ka mobilnom telefonu da pogledam koliko je sati, oduševi me odraz sopstvenog lica na ekranu. To si ti, starija 20 godina ali gotovo ista kao na slici iz prvog razreda osnovne škole. Hvala ti za svaku šargarepu koju si pojela, za duge šetnje po Šumaricama, za svaki bezbrižan dečiji osmeh, svaku situaciju u kojoj si poslušala starije, ali i za svaki trenutak kada nisi. Hej, hvala ti i za marketinšku ideju za klijenta! Najbolji anti age je gledanje u prošlost, ha ha. Kladim se da ni to ne bi pomoglo nekim tetama koje ti nisi razumela tada, kao što ih ja ne razumem sada. 

Šta se sve u međuvremenu desilo! Kladim se da imaš puno pitanja, bar po 10 za svaku godinu, ali nisam sigurna da ću imati priliku da ti odgovorim, pa ti pišem ono što bi mene zanimalo.

Svi smo dobro. Ti si dobro. Lepa si, zdrava, vredna i srećna. Više ne stanuješ u starom stanu, imaš novi dom koji deliš sa jednim čovekom kojeg nisi imala prilike da upoznaš do sada. Dobar je i kaže da si mnogo slatka sa dva repića, roze i zelenom gumicom za kosu i krivo isečenim šiškama. Šali se da se još tada videlo kakve će muke da ima u braku sa ženom koja misli da može sama ono za šta joj je zapravo potreban frizer, ili vodoinstalater, ili neki majstor koji popravlja pokvarene stvari po kući. Nije baš da si izrasla u ženu koja nosi pantalone na tregere, drži cigaru u ustima, raspetljava kablove, miriše na prašinu i nosi torbu sa alatom. Ne brini – ti zapravo na prvi pogled ni ne vidiš razliku između šrafa i eksera, ali to je potpuno u redu. Sve dok imaš one koji mogu da isprave tvoje greške – usmene i praktične. 

Žao mi je što mnoge lepe ljude ne poznaješ kao ja sada. To su uglavnom ono što zovu prijateljstva za ceo život, ali sklopljena onda kada si ti već porasla. To su ozbiljna prijateljstva i odrasli drugari, jer kada neko 30 minuta stoji iza tebe u crkvi i drži dve sveće u rukama, i pazi da ti vosak ne kapne na venčanicu, i ne naljuti se kad se ti naljutiš, i ne smeje se kad se ti zbuniš beznačajnim sitnicama i dođe onda i kada nije pozvan, a kada ti mnogo treba – to je kao između dve vatre za odrasle. Puno poverenja, hvatanja onih pravih i izbegavanja lopti koje mogu da povrede. Tu su još uvek drugari sa livade, svi su dobro i svako na svoj način sačuvao je tvog drugara iz detinsjtva u sebi. 

Naučila sam neke čudne stvari – na primer da česma može da kašljucka, da postoji bol koji se ne vidi na rendgenskom snimku, da ponoć može da bude i u srcu, a ne samo na satu, da celivati znači ljubiti, da zidovi mogu da nestaju iz očiju! Često biram da pijem kafu sa Disom, Popom, Bakmanom, Sali, Filipom, ili budem još čudnija kada porazgovaram sa Mevlutom, Evgenijem, Uveom, Žilijenom… ti si mi prenela ljubav prema mirisu knjiga i časopisa i prema čitanju. Bravo za sedmogodišnjakinju!

Mislim da ti dugujem zahvalnost za sve što uradim kako treba na poslu, ipak si ti dobijala šesticu na kontrolnim vežbama u osnovnoj školi. Malo ću pohvaliti tebe i mene u međuvemenu – šesticu na fakultetu nikada nismo dobile, pa ti sad vidi koji je uspeh svaka ta šestica u osnovnoj školi bila. Nije da sad ne mogu da kažem – e, jesam! Dobila sam šesticu! Jer u životu je važno da naučiš da ceniš svaki broj, ali i da znaš da je to samo zatvoren skup elemenata – ti mu daješ vrednost. 

Na svojim greškama pokazala si mi da nije lepo lagati, a još manje je lepo biti nespreman. Sećaš se kada si učitelju rekla da nisi napisala domaći jer si bila na slavi, a on te pitao – stvarno, pa koja je to slava bila juče? Znala si i tada, a ja moram još jednom da ti kažem – slave su uvek na tačno određen datum ili dan u godini. 

Smejala si se drugaru koji je koristio lenjir za pisanje slova, kao da se trudio da pravilno nagnuta pod kosim uglom i savršena! Tada ti je to bilo urnebesno zabavno jer su tvoja slova ono što zovu ružnim rukopisom, ali povredila si drugara. Jer se zapravo nisi smejala srećno, ti si se podsmevala. Moram da ti kažem da je to bilo jako ružno i neodgovorno, tako NEODRASLO! Evo, baš je prošle nedelje drugar arhitekta dolazio u naš novi dom da proceni kako najbolje pregraditi stan i funkcionalno urediti životni prostor. 

Kada si stala na pohaban parket pozorišne scene i recitovala stihove pesmica za decu, naučila si me koliko je važno duboko udahnuti, zabaciti ramena i gledati pravo. Kradem taj tvoj dečiji ritual svaki put kad osetim da stojim na nekoj sceni, čak i kada ona nije prava! Jer 20 godina kasnije neki dani mogu da liče na pozorište. 

Voli te tvoja imenjakinja.

*

Sekundara na zidnom satu, neumorno pokrenuta savršenim mehanizmom, ritmično uvodi dan u sumrak. Pogled na bele kale koje sebično čuvaju pupoljak žut poput jutarnjeg zraka sunca, dovoljan  je da mi osmeh potopi celo biće. Ko još uživa u hladnom čaju, pomislim i posežem za šoljom, ali ona je već prazna. Kada se sanjar izgubi u mislima vreme kao da stane. Nema više ni otkucaja sata, ni eha smene rada srčane pretkomore i komore, čulo sluha stopi se sa belom površinom praznog papira koji polako dobija oblik. Završavam svoje pismo sebi, mada mi je žao što je digitalni zapis, a ne trag crnog mastila na mirišljavom, debelom papiru, kakav sam kupovala u lokalnoj knjižari pre 20 godina. Lepa su to vremena bila, a ova sadašnjost vešto krade i preslikava nostalgijom proživljene trenutke. Na odgovoran i odrastao način!

Kristina Jeremić

No Comments Yet

Leave a Reply