Završetak fakulteta za svaku osobu predstavlja važnu životnu prekretnicu, isto kao i polazak u prvi razred, zatim u srednju školu, pa na fakultet. Svaka tranzicija zahteva adaptaciju na nešto novo i nepoznato, a svaka adaptacija prirodno je praćena određenim stepenom strepnje, anksioznosti, straha od budućnosti i neizvesnosti. Generalno gledano, čovek je adaptibilno biće. Posle izvesnog vremena, ukoliko ima razvijene zdrave mehanizme nošenja sa stresom, može da se, bez većih teškoća, prilagodi na gotovo svaku promenu, te da sa razumevanjem prihvata ono što ista sa sobom donosi, a na šta ne može trenutno da utiče.

Značajan broj mladih ljudi se, međutim, teško prilagođava na životnu fazu koja sledi nakon diplomiranja, te se može razviti i takozvana postdiplomska depresija. Ovo nije zvanična dijagnoza već kolokvijalni naziv za stanje koje karakterišu bezvoljnost, gubitak motivacije i ambicija, potištenost, osećaj besmisla i slično, a okidač je završetak školovanja. Ako potraje duže vreme, može doći i do usložnjavanja u pravcu ozbiljnijih depresivnih epizoda. Sa ovim stanjem mogu se suočiti i mladi koji prethodno nisu pokazivali nikakvu predispoziciju ka depresiji ili bilo kom drugom mentalnom poremećaju.

Očekuje se da osoba pred kojom je završetak fakulteta, poslednji ispit ili odbrana diplomskog/master rada bude uzbuđena, srećna, zadovoljna zbog svog uspeha, ponosna na sebe. Ipak, kod značajnog broja njih nije baš tako, ili je taj osećaj kratkotrajan. Odjednom, osoba se nalazi u situaciji gde ne postoji dnevna rutina, predavanja i rokovi, u kojoj treba da se suoči sa realnim životom, odraslošću, promenom mesta stanovanja, iseljavanjem iz studentskog doma, vraćanjem u rodni grad i ponovni život sa roditeljima.

Posebno stresan segment može biti traženje posla, te mnogobrojna odbijanja koje to sa sobom nosi. Neuspešno apliciranje, izostajanje bilo kakvih povratnih informacija od poslodavaca, zatim intervjui nakon kojih osoba stiče utisak da su svi bolje prošli nego ona, čak i oni sa lošijim prosekom ili diplomom koja i ne odgovara traženom zanimanju – sve ovo može se značajno negativno odraziti na sveopštu motivaciju i samopouzdanje. Osoba može početi da doživljava sebe kao beznadežan slučaj, promašaj, gubitnika, da su godine, trud i finansije koje su uložene u njeno obrazovanje bačeni u vodu, da je izabrala pogrešan fakultet i time uništila svoj život, da se oseća kao da je teret svojim roditeljima. Sve ovo se dodatno može intenzivirati ako osoba posmatra kako ljudi iz njenog okruženja (vršnjaci, kolege sa fakulteta, rođaci) uspešno prolaze kroz sve to, zapošljavaju se u struci i osamostaljuju.

Postdiplomskoj depresiji može prethoditi prokrastinacija i odlaganje davanja poslednjeg ispita ili diplomiranja, tj. otpor prema završetku fakulteta. Uglavnom se ispostavi da je srž ovog ponašanja strah od odrastanja, i od toga da će osoba shvatiti da za njeno zanimanje ne postoji perspektiva.

Ukoliko ste se prepoznali, bitno je da znate da niste sami u svemu tome iako Vam deluje kao da samo Vama ništa ne ide od ruke – dosta mladih se oseća isto kao i Vi. Međutim, ukoliko ovakvo stanje potraje više nedelja ili meseci, bilo bi dobro da se obratite za stručnu pomoć.

Kako sprečiti razvoj postdiplomske depresije?

Organizujte se. To što ste trenutno naišli na razdoblje u svom životu koje posle dvadesetak godina prvi put nije strukturisano obavezama u vezi sa formalnim obrazovanjem, ne znači da ne treba da uspostavite neku svoju rutinu i postavite sebi dnevne i mesečne ciljeve. Bilo bi dobro da nastavite da u neko određeno vreme odlazite na spavanje i ustajete ujutru. Ostajanje do kasno za računarom, premalo ili previše sati sna svakako će se negativno odraziti na vaše raspoloženje. Takođe je preporučljivo da unapred isplanirate nekoliko aktivnosti za svaki dan. Sada imate vremena da se posvetite svojim hobijima koji su bili u drugom planu tokom studiranja, kao i da probate nešto novo. Možete se više posvetiti svom zdravlju, načinu ishrane, treninzima. Tu su i brojni kursevi koji vam mogu pomoći da upotpunite svoje kompetencije i CV.

Sprečite demotivisanost. Ovo je prvenstveno značajno kada je traženje posla u pitanju. Bitno je da ne odustanete nakon što nekoliko puta budete odbijeni – to svakako ne govori ništa o Vašoj ličnosti i sposobnostima već o trenutnim okolnostima. Traženje posla shvatite kao proces – recimo svakog dana posvetite sat vremena pretrazi ponuda za poslove, kao i izradi CV-a, slanju istog čak i firmama/ustanovama koje nemaju aktuelne konkurse. Aplicirajte iznova i iznova, čak i za jedno isto radno mesto, raspitujte se o mogućnosti obavljanja stručne prakse, volonterskom radu. Takođe, imajte na umu i prihvatite kao činjenicu to da će prvi poslovi koje ćete raditi verovatno biti teški i da je mala šansa da ćete odmah imati ,,posao iz snova’’. Ali oni će biti put ka onome što želite za sebe.

Iskoristite društvene mreže u svoju korist. Umesto da se poredite sa svojim prijateljima i poznanicima za koje procenjujete da su prošli bolje od Vas, imaju dobro plaćene poslove u struci, sve im ide od ruke i slično, pridružite se grupama/stranicama koje su u vezi sa Vašom strukom, u kojima se objavljuju oglasi za posao, zatim grupama/stranicama čija su tema Vaši hobiji koji možda na neki način mogu postati izvor prihoda, i slično.

Održavajte kontakte sa kolegama sa fakulteta, društvom iz studentskog doma, i slično. To će Vam pomoći, s jedne strane, da ne zanemarite svoj društveni život, da se ne izolujete i ne povlačite u sebe, dok Vam, s druge strane, to može pomoći i u pronalaženju posla. Možda ćete baš od nekog svog poznanika čuti za konkurs za posao za Vašu struku u ustanovi u kojoj je on zaposlen, za neku organizaciju kojoj se možete pridružiti i dati svoj doprinos i steći praktično iskustvo, i slično.

Mr Anđela Zlatković

specijalni pedagog i KBT savetnik

Vaš psiholog tim

kontakt za zakazivanje savetovanja uživo: 064 64 93 417

kontakt za zakazivanje online savetovanja: onlinepsihoterapija@gmail.com