Ovih dana mnogi me nestrpljivo čekaju, kao da ću im doneti nešto bolje od boljeg. Baš poput četvorogodišnjaka koji postavi preko 100 pitanja dnevno, imam i ja sa svojih 30 dana skoro isto toliko pitanja da vam postavim. Ali pre toga želim nešto da vam kažem: nemojte da vas grize savest ukoliko ne budem onakav kakav sam bio prethodnih godina. Niste krivi vi, nisam kriv ni ja.

Pamtite me kao toplog gosta, entitet koji označava početak leta, kao simbol rađanja, cvetanja, napretka. Ponekad sam se neskormno skroman u svoj lepoti koju mi pripisujete i ponašao tako da vas učinim srećnim. Ove godine to ne mogu da obećam.

Kada pogledate u kalendar, učinite mi uslugu i nemojte da očajavate što niste na moru, što ne putujete, što imate tri kilograma viška, što vam plata kasni (ponovo). Znate, moja braća prethodna tri meseca podnosila su veliki teret koji je celoj planeti doneo jedan virus. Nas je više – ima nas 12, ali on jedan uspeo je da ostavi trag na svakom od nas.

Sigurno ću ove godine biti manje voljen, ali dajte mi šansu. Podsećam samo na sve one lepe parkove u prigradskim naseljima kojima do sada niste imali vremena da prošetate. Opominjem da je krajnje vreme da okupite društvo i očistite obližnji potok i livadu od otpada.

Ne bih da stvaram paniku – ali vaš crveni alarm pokušava da se oglasi! Želi da vam kaže da je vreme da naučite nešto novo, da date otkaz, da promenite posao, da prestanete da pristajete na društvo ljudi koji vam ne prijaju, da je zdravlje na prvom mestu i da stres nikada ništa dobro nije doneo nikome, pa tako neće ni vama. Znate šta se desi kad crveni alarm proradi? Nepodnošljiva buka, jaka svetlost, neprijatnost za oči, uši, nemir. Znate li da se rad unutrašnjeg crvenog alarma uopšte ne razlikuje od alarma na nekom lokalu?

Iako vas poštujem (a vi često ne poštujete moj kratak životni vek od 30 dana), ljutite me jer zanemarujete značaj malih stvari. Zamislite samo kako biste bili lepši sa osmehom i spokojem na licu ukoliko svaki moj dan iskoristite da budete zahvalni. Dan 1 – hvala na prilici da u miru popijem prvu jutarnju kafu, dan 2 – zahvalan sam što me ništa ne boli, dan 3 – hvala kiši što mi je zalila cveće, dan 4 – hvala mojim izborima što su me doveli do ove tačke, dan 5 – hvala, ali NE hvala… Da li možete da ispišete svoj niz?

Posmatram vas prethodnih godina dok sedite u bašti kafića i pijete limunadu. Uvek nešto gledate ispod oka i to vas mnogo sputava. Pošto izmamim ljude napolje, neizbežno je da ćete sresti nekog ko vam i nije baš drag. Smejem se kad god vidim koliko ste posle toga neraspoloženi, a kad čujem da ogovarate iskreno da vam kažem – zabole me i uši i glava. Ponekad su vaši osmesi kiseliji od prave limunade, ali ne na prijatan način I znate šta? To uopšte nije lepo videti. Stvarno vas ne razumem.

I nemojte da krivite mene. Jedno je kad okrivite kolegu za loše rezultate, ili supružnika za visok pritisak ili decu za umor – ja vam zaista ni za šta nisam kriv, do vas je. Ja vam dajem 30 prilika da živite život kakav želite, a vi odlučujete šta ćete sa svakom od njih uraditi.

No Comments Yet

Leave a Reply