Komunikacija podrazumeva dvosmeran proces kroz koji dolazi do razmene poruka, mišljenja i osećanja. Odvija se na verbalnom i neverbalnom nivou. Ciljevi komunikacije su prenošenje i razmena informacija, zadovoljenje potrebe za socijalizacijom i pripadanjem, kao i delovanje na stavove i/ili ponašanje primaoca poruke. Da li će ovi ciljevi biti ostvareni, zavisi od nekoliko karakteristika same informacije – razumljivosti, uverljivosti i zanimljivosti. Značaj imaju i osobine primaoca poruke, kao i situacija u kojoj se odvija komunikacija – jednu istu informaciju različite osobe mogu shvatiti na drugačiji način, i, takođe, ista informacija može se, u zavisnosti od konteksta, shvatiti na različite načine.

Adolescencija je životno razdoblje koje je pod uticajem bioloških, emocionalnih i socijalnih promena obojeno preosetljivošću, nesigurnošću i turbulencijama. Adolescent doživljava da je u centru pažnje svog okruženja koje ga neprestano kritički procenjuje. Ovakva percepcija izaziva odbrambenu reakciju pa i sam često nastupa grubo i buntovnički, postavljajući granice u komunikaciji sa odraslima (naročito roditeljima), a okrećući se više ka vršnjacima. Sve dok to nije ugrožavajuće za samog adolescenta, može se smatrati prirodnim procesom u okviru odrastanja, osamostaljivanja i formiranja identiteta. Roditelji, nemojte to shvatati dramatično, kao odbacivanje. Nemojte se povlačiti i ,,dizati ruke’’ od vašeg tinejdžera koji vas ne konstatuje. Ma koliko delovalo da vaše reči ,,na jedno uvo uđu, na drugo izađu’’, dete ih čuje i uzima u obzir. U radu sa mladima, nakon što im uputimo određeni savet, često usledi: ,,Pa da, to mi i mama/tata kaže’’.

Komunikacija je neizostavan deo kvalitetnog odnosa između roditelja i dece. Takođe se može smatrati i protektivnim faktorom za pojavu problema u ponašanju. Međutim, čak i porodice u kojima je vladala atmosfera bliskosti, doslednog poštovanja pravila i jasne komunikacije, sa prelaskom deteta iz detinjstva u adolescenciju mogu naići na brojna pitanja i nejasnoće u vezi sa tim kako se postaviti. Oprez i biranje reči su neophodni, kao i samokontrola – ne bi trebalo da roditelji dozvole sebi da napadaju i vređaju dete jer će im ono svakako uzvratiti, a tako konflikt može postati uobičajeno stanje.
U daljem tekstu pročitajte nekoliko saveta koji će vam pomoći da unapredite komunikaciju sa adolescentom.

Nemojte nastupati kao da ste vi tužilac, a dete optuženi. Ukoliko budete dovodili u pitanje sve što vam dete kaže, razvijaće se atmosfera nepoverenja koja će značajno ometati komunikaciju, do te mere da će dete izgubiti potrebu da bilo šta podeli sa vama. Imaće doživljaj da ste suprotstavljene strane. Nasuprot tome, poverenje se razvija kada dete u komunikaciji sa odraslima oseća ljubav, razumevanje i podršku. To ćete postići tako što ga, recimo, nećete prekidati i postavljati brdo potpitanja već mu dati prostora da samo izrazi svoj stav i viđenje neke situacije. Ako vam nešto nije jasno ili vam se ne sviđa ono što je dete reklo, reflektujte to, bez osude, kako bi i samo čulo kako to zvuči. Na primer: ,,Da li sam te dobro shvatio/-la, ti misliš da je u redu to što je tvoj drug bez znanja roditelja uzeo taj novac?’’. Dete će se na ovaj način zamisliti i preispitati svoj stav. Takođe, nije dobro da komunikacija sa detetom bude formalna i usmerena isključivo na školu i obaveze. Dobro poznata pitanja: ,,Kako je bilo u školi? Ima li neka ocena?’’ zamenite pitanjima: ,,Kako ti je protekao dan? Šta je danas bilo interesantno?’’.

Negujte dvosmernu komunikaciju. Ujedno i roditelji treba da pričaju sa detetom kako je protekao njihov dan. Da bi adolescent prema vama bio otvoren, morate mu poslati poruku da ste i vi sami otvoreni za komunikaciju i spremni da sa njim delite svoj život. Takođe, možete ga pitati za savet u vezi sa nekim vašim aktuelnim problemom, diskutovati o vašim postupcima iz prošlosti kada ste bili u sličnim problemima kao što je on trenutno, i slično.

Parents talking to teens

Budite svesni kada vaš tinejdžer želi da razgovara sa vama. To verovatno neće biti onda kada vi želite da razgovarate sa njim, ali obratite pažnju na znake kojima vam stavlja do znanja da je raspoložen za priču. Svakako će ih biti jer su mu vaša podrška i mišljenje bitni. Na primer, nakon svađe ako se vrzma oko vas, najverovatnije želi nešto da vam kaže ili da se izvini. Neki roditelji zauzimaju stav: ,,E sad kad ti hoćeš da pričaš, ja neću’’, što je pogrešno i nezrelo. Vi ste u tom odnosu odrasla i zrela ličnost, i tako treba i da nastupate. Takođe je jako važno da u trenucima kada tinejdžer ima potrebu da razgovara o ozbiljnim temama budete u potpunosti usredsređeni na njega – nemojte gledati u telefon, obavljati poslovne razgovore, čitati novine, prati sudove već ga gledajte u oči.

Pokušajte da poruke koje vam tinejdžer upućuje čitate između redova. Tinejdžeri će često impulsivno reagovati, kako pod uticajem hormona, tako i pod uticajem još uvek nedovoljno razvijenih socijalnih veština i emocija. Stoga, nemojte ih shvatati doslovno već pokušajte da uočite šta zapravo žele da vam kažu. Recimo, kada vam kaže ,,Stalno me proveravaš! Prekini već jednom to da radiš!’’ to verovatno znači ,,Smeta mi to što mi ne veruješ’’. Ako vam kaže ,,Ostavi me na miru!’’ verovatno vam poručuje ,,Molim te da razumeš da mi treba malo privatnosti’’. Kada kaže ,,Ti mene nikad ne slušaš!’’, verovatno želi da kaže ,,Voleo/-la bih da razumeš kako se osećam’’. Rečenica: ,,Loš si roditelj, nikad nisi tu za mene!’’ verovatno znači ,,Nedostaješ mi i želim da više vremena provodimo zajedno’’.
Fokusirajte se na rešavanje trenutnog problema. Kada dođe do konflikta ili kada dete zapadne u nepriliku, fokusirajte se na trenutni problem i moguće opcije ka razrešenju, umesto na prebacivanje za greške iz prošlosti. Uvažite i detetovo viđenje trenutne situacije i rešenja. U tim trenucima, komunikaciju usmerite na ,,JA’’ umesto na ,,TI’’ poruke. Na primer, umesto: ,,Opet kasniš iz grada, ti si skroz neodgovoran/-na! Po koji put se već ovo dešava??? Ne zaslužuješ ni da te pustimo da izlaziš!’’ recite: ,,Jako se zabrinem kada kasniš. Molim te da mi sledeći put kažeš unapred ili javiš da ćeš kasniti. U suprotnom ćemo morati da uvedemo kaznu jer kršiš pravila’’. Deca roditelja koji jasno i otvoreno definišu svoja osećanja imaju bolje razvijenu emocionalnu inteligenciju, u odnosu na decu koja rastu u porodicama gde se osećanja potiskuju i ne verbalizuju. To se kasnije odražava i na kvalitet njihovih partnerskih odnosa.
Obratite pažnju i na neverbalni deo komunikacije. Ton kojim pričate, topao pogled i izraz lica, dodir, osmeh i zagrljaj detetu će ulivati sigurnost. Time ćete mu, zapravo, na najbolji način i poslati pozitivnu povratnu informaciju, poruku da ste uz njega i da vas zanima ono što ima da kaže. Znate i sami da bi vam bilo jako teško da komunicirate (a naročito da budete iskreni i otvoreni) s nekim ko ima neprijateljski, hladan stav prema vama.

Roditelji moraju da prihvate to da su kako osamostaljivanje, tako i određene greške i problemi neizostavan deo odrastanja. Svakako su ih i sami imali i prošli kroz istu fazu. Međutim, uz sigurnu i funkcionalnu bazu, u vidu porodične podrške, odrastaće u pravcu zrelosti i prihvatljivih obrazaca ponašanja.

Autor: Mr Anđela Zlatković

specijalni pedagog i KBT savetnik, vaspsiholog.com

No Comments Yet

Comments are closed