Svetlost jantarne boje razliva se na horizontu i stidljivo miluje valove mora, kao da im šapuće – možete da se probudite. Mirno rano jutro uzburka tek pev galebova koji struji između masivne zgrade od bele cigle na obroncima plaže i male kuće u steni koja podseća na zemunicu i istovremeno mi u misli vraća miris doma. Nikad nisam imala naviku da ustajem pre izlaska sunca – ali i to se, između ostalog, promenilo od mog dolaska u malo mesto nadomak jednog od najvećih trgovinskih centara Grčke. 

Prva stvar koju sam naučila odmah po preseljenju bila je da nema lepšeg mirisa od fuzije morkse soli, jutarnjeg vetra i kafe – ali one prave, domaće, srpske kafe kuvane u džezvi, ne grčkih kafenih delikatesa prepunih šećera, mleka i leda. Neke navike ipak ostaju ukorenjene gde god da ste, pa tako ja još uvek ne dozvoljavam tom mirisu da me opiše, već svakodnevno posežem za tankom bočicom od stakla i njenom roze, mirišljavom sadržinom. Uvek će me taj parfem podsećati na mogućnost povratka kući, ali ja nikada toj mentalnoj belešci neću pridati značaj. 

I dalje je tu moj laptop, samo trenutno mnogo lepše izgleda na ušuškanoj terasi sa masivnim saksijama drveta limuna, krošnjama bosiljka, nane i masline, u odnosu na oštru belu površinu i crno staklo na kojem je stajao lani.

Kada nam je Direktivom RS/NiV34-78x naloženo da živimo život kakav zamislimo, ja sam izgleda bila u redu za harmonično ispijanje čaja od šipurka i neskromno skromna pomislila na more i život u melodiji sa talasima. Sećam se da se neposredno nakon trećeg gutljaja tople tečnosti zatičem u kućerku koji ću od tada nazivati domom. Kratko sam pamtila (i odmah zapisala, tu naviku vučem iz studentskih dana) da je brat izvršni direktor u firmi za solarnu energiju, majka postala glavna tema u medijima zbog nagrade za književni rad, otac se saživeo sa moderno konstruisanim štapom za pecanje na električni motor, a ja se nervirala što niko iz porodice nije pomislio na sedmicu na Lotou. Pre će vam oni pomisliti na potapanje kupusa bez nereda koji naknadno treba počistiti, jadikovala sam. Ipak – misli putuju tamo gde im je mesto i Direktiva je u ritmičnim talasima postavila sve na svoje polje, baš kao što je na apotekarskoj polici sve složeno pod konac. 

U mom slučaju hipotezu su izgleda pogrešno postavili. Nisam sve zaboravila, doduše nisam znala čega se sećam iz života pre Direktive, ali osećala sam da mi nešto fali. Tek me je 35 godina nakon tog prvog jutra u Grčkoj, brazda na domalom prstu desne ruke opomenula da sam možda zaboravila na muža. Čudno je to kako ste svakodnevno sa nekim, upoznate njegove mane kroz vrline, a vrline kroz beskrajne gestove pažnje i onda u jednom ključnom trenutku – zaboravite da pomislite na njega i ne povedete ga sa sobom. 

Tri decenije i još polovinu jedne hodala sam bosa po toplom pesku i stopala mi nikada više nisu bila hladna. Jela sam šta sam poželela, a nisam se gojila – to znam zahvaljujući lanenoj beloj haljini sa tirkiznom čipkom na okovratniku jer je nosim i dan danas i stoji mi kao i pri prvom oblačenju. Radila sam ono što volim, samo više nisam slušala eho glasova preko telefona, pisala izveštaje i čitala beskrajno duge digitalne poruke. Bila sam kreativna – jednostavna u toj kompleksnoj i snažnoj osobini. 

U međuvremenu sam decu ispratila na brod. Jedan sin je otplovio južno od mene, ćerka se udala za visokog plavookog koji mi se u šali nikad nije sviđao, a prvenac je ponosno izjavio da ide da tipka kodove i bespotrebno me iznervirao. Izgleda da je taj nemir zbog njegove odluke u mene unelo jedno mutno sećanje na propušten let jer je osoba sa kojom sam putovala na Maldive morala da unese neke hitne izmene u kod. Naposletku bi mi drago što mi odlaskom vraćaju ono što su sebično otimali godinama – moje vreme, boce parfema koje su razbili u igri, pravo da uživam u toploj, a ne hladnoj kafi. Jer uvek je nekoga boleo nosić, ili je odrao koleno, ili je dramila zbog loše frizure i rasturala kikice koje sam joj plela puna tri sata. 

Neke žene u mom okruženju stidele su se pred decom jer nemaju dovoljno para za par cipela za novu školsku godinu. Neke su krile da uživaju u nikotinu i reskom ukusu vina. Druge su pak bile postiđene jer nikad nisu bile dovoljno doterane, hrana usklađeno slana, a kuća čista kao operaciona sala. Ja nijedan od tih problema nisam imala, ali uvek sam ih razumela. Bilo me je stid jednog – deci ništa nisam mogla da kažem o njihovom ocu. Nije bilo posredi odsustvo racionalnog razmišljanja, mladalački prkos niti bilo šta slično. Jednostavno nisam znala i to neznanje imalo je uvek ukus čaja od šipurka.

Ono čega nisam bila svesna, a bilo je predviđeno Direktivom RS/NiV34-78x odnosilo se na mentalno potpisanu klauzulu da je rok važenja uslova 35 godina. 

Vi zapravo nikada ne možete da izrežirate trenutak buđenja. Uglavnom ste mrzovoljni, ukočeni i pospani. Mrzovoljnosti spasio me je osećaj olakšanja, ukočenosti bat koraka iza mene, a pospanosti iskren osmeh. Zagledana u more, držala sam čašu vina u ruci i sećanje me je preplavilo. Blago sam okrenula glavu ka istoku i krajičkom oka spazila profesora iz lokalne gimnazije. 

Vreme je da idemo kući, rekao je i dodao da je režim u našoj domovini slomljen . Ulice su ponovo slobodne, ljudi rasterećeni svojih želja i impulsivnosti. 

Jesi li mi kupio kafu, pitala sam ga i prećutno se molila da jeste jer baš tu kesicu kafe želela sam da ponesem kući. 

Zaboravio sam, pokupićemo je kad spakujemo stvari u kola, kasnimo već. Dok je to izgovarao pomirila sam se sa okolnostima i zaključila da je potpuno u redu da tada kupim kafu. 

Vožnja do taverne trajala je punih 37 minuta, a u rustičnom enterijeru čekali su nas porodica i prijatelji da svi zajedno otputujemo nazad. Taverna više nije bila taverna, periodično je postajala visoka zgrada sa crnim prozorima, preobražavala se u redakciju nacionalne televizije, u hodnik gimnazije, hol fakulteta i seosku baštu. Okupljanje je bilo emotivno – preovladala je lepota i radost zbog susreta, ali istovremeno i žal jer nisam videla nekolicinu ljudi. Jedan je nastradao, rekli su mi da je pomislio da je dobra ideja uvek voziti 200 km/h. Drugarica se udala istočno od Boga i niko je više nikada nije video. Baba umotana u maramu sa roze cvećem i zelenim laticama umorila se od svoje besmrtnosti i rekla nam – vodite me kod lekara!

Kada smo stigli u domovinu, muž me je čvrsto držao za ruku kao da se plašio da ću se otrgnuti, zgrabiti prvu granu na koju naiđem i slomiti staklo na nekim od crnih džipova parkiranih duž puta. 

Svakodnevica me je opominjala da treba zadržati nešto od pređašnje želje, ali upućivala mi mnogo glasniju poruku – ne treba ti vlast da živiš onako kako želiš, vidiš šta se desi kada želje postanu realnost.

No Comments Yet

Leave a Reply