Sa Svetlanom Živanović, autorkom nagrađivanih romana za decu i stariju čitalačku publiku, razgovarali smo o književnom radu, stvaralačkom opusu i poukama roditeljima i deci koje njeni romani kriju.

Vaš najnoviji roman SUPROTNE STRANE MESECA već je stigao do velikog broja čitalaca i reakcije su veoma povoljne. Šta je tajna tog romana?

Može biti da čitaoci prepoznaju sebe i svoje želje u glavnom liku Andri ili u njegovoj pratilji Lidiji. Dok on sanjari o ostvarenju svoje velike želje, ona se trudi da ga promeni. Mnoge žene se trude da promene svog partnera, a to je veoma teško.

O čemu govori roman?

Govori o čoveku koji želi da se bavi slikarstvom, a radi kao fizički radnik. On nikome ne govori o svojim željama, jer se boji da će ga ljudi osuditi. Zbog toga beži u neki svoj, imaginarni svet.


Šta vas je podstaklo da napišete ovo delo?

Nažalost, svakog dana srećemo ljude poput Andre. I skloni smo i da ih osudimo. Veoma je bitno da se čovek oslobodi straha i da radi ono što želi, naravno ne ugrožavajući druge. Šta će ljudi reći, nije bitno. Ne žive oni naš život.

U knjizi govorite o neuređenim – ružnim mestima u Kragujevcu i u okolini. Čitajuči Vaš roman stvara se slika da je Kragujevac jedan prljav grad. Da li se bili previše kritični?

Samo sam ukazala na probleme. Ne bih pisala o nečemu što ne volim. Ne zaboravite da sam pisala i o predivnim mestima u Kragujevcu i njegovoj okolini.

Da li mislite da će nakon ovog romana ljudi biti bolji jedni prema drugima?

To bih volela i to je cilj svake moje knjige.

Da li ste zadovoljni delima koje ste do sada napisali?

Nisam. Napisala sam kako sam napisala i to je bilo najbolje što sam znala u tom trenutku. Kad napišem knjigu kojom ću u potpunosti biti zadovoljna, prestaću da pišem.

Poznatiji ste kao pisac za decu. Šta je to što Vas navodi da pišete za mlade generacije?

Deci je lakše objasniti, jer još nisu iskvarena kao mi odrasli. Verniji su i iskreniji čitaoci. Ima nada da će mlade generacije učiniti svet boljim.

Šta biste preporučili roditeljima, kako da vaspitavaju svoju decu?

Ne treba ih vaspitavati, nego se treba družiti sa njima kao sa sebi ravnima. Deci ne treba nametati obaveze, ne treba ih nagovarati da čine ono što bi nama odgovaralo, već im dati slobodu. Deca treba da se igraju i da uživaju u detinjstvu. Današnja deca su robovi škole i roditelja, i uopšte robovi sistema koji od njih prave poslušne marionete. Svakom detetu treba dati slobodan izbor. Najvažnije je da se deci dozvoli da budu deca. Mnogo roditelja leči svoje neostvarene želje tako što primoravaju decu da završe određene škole, ali obrazovanje neće pomoći čovečanstvu ni detetu. Samo je sreća bitna. Deci treba dati izbor. Izričito sam protiv bilo kakvog uslovljavanja. Na primer, ako ne naučiš matematiku nećeš biti uspešan. Veliki broj dece nema dara za matematiku, ali su izuzetni slikari ili botaničari. Treba poštovati želje mladog čoveka. Nažalost, naše obrazovanje zasnovano je na strahu, strahu od ocena. To je veliki problem. Deca se drže u pokornosti da ne bi dobila lošu ocenu, jer neće moći da upišu srednju školu ili fakultet. Mislim da je bolje biti srećan perač ulica nego nazadovoljan direktor banke. Nisu najveće svetske katastrofe podstakli neobrazovani, već obrazovani ljudi. Govorim o najvećim zločincima svih vremena koji su imali visoko obrazovanje – to su inicijatori svetskih ratova čija imena ne bih da pominjem. Nijedan srećan čovek ne mrzi, ne želi zlo, samo su ugnjetavana deca postala zločinci. 

U nagrađenom romanu NEOBIČNI ĐACI govorite o deci kojoj je dosadno na času i koja postaju nemoguća. Da li mislite da je naš obrazovni sistem loš?

 Da. Jako je loš. Zasnovan je na strahu. Glasam za školu bez ocena, školu bez straha, gde će svako dete učiti ono što želi da nauči i kad želi da nauči. 

Šta za Vas znače književne nagrade?

Književne nagrade mi daju snagu da nastavim sa svojim književnim radom. Drage su mi, ali ne i presudne za moj književni rad.

U tinejdž romanu SVAĐALICA govorite o devojčici koja se mnogo svađa sa svojom majkom. Da li mislite da su majke previše zahtevne?

Ne sve, ali jesu. I nisu previše zahtevne prema svojoj deci zato što tako hoće, već zato što se plaše budućnosti. Današnji sistem obrazovanja je jedna uigrana utakmica budućih robova.

Šta je najlepše u poslu jednog pisca?

Ne znam za druge pisce, ali meni je najalepše dok pišem roman. Sve posle toga je nebitno. Kad završim roman i kad bude objavljen on postaje samostalan, više nemam uticaja na njega. Ja nemam svoje objavljene knjige i ne razmišljam mnogo o njima. Ne vraćam im se i ne čitam ih. Razmišljam samo o knjizi koju trenutno pišem. Ona me čini srećnom. Naročito sam srećna kad tokom pisanja dođe trenutak potpunog savršenstva. Tada napišem najlepše redove. Ali to nije čest osećaj. U knjizi od dvesta-trista strana važne su mi samo tri ili četiri rečenice, one su suština, sve ostalo je izmišljanje radnji i likova kojima se zabavlja čitalac.

Koju rečenicu biste izabrali da predstavlja sve Vaše romane?

Život je težak, a ljudi su mnogo mali.

Roman “Suprotne strane meseca” i ostala dela autorke možete poručiti na linku. Pratite Facebook stranicu autorke i budite u toku sa aktuelnostima, specijalnim popustima i pogodnostima pri kupovini romana.

No Comments Yet

Leave a Reply