Moja zvezdica se igra u ogradici. Koristim to da završim ručak, operem sudove, nešto pospremim po kući i gotovo. Od kada sam mama, istrenirana sam da sve brzo završavam. Za 15 minuta sve je urađeno. Mogla bih malo da vidim šta se dešava na društvenim mrežama jer je mirna, zauzeta igrom.
Pauza. Ne. Ipak ne.
Neću na društvene mreže, hoću da je gledam. Hoću da je posmatram i pratim svaki pokret, hoću da uživam u svakoj sitnici koja je za nju krupna stvar. Hoću da je gledam dok glođe tu etiketu od plišanog šarenog slončeta. Zatim da propratim brzi pokret ka raznobojnom leptiru, koji šušti dok ga ona okreće i gricka. A onda grebanje dna ogradice, istraživanje… „Šta dalje da radim?“ sigurno se pita. Eto, malo zakmeči, ali je pustim. Ne skačem na „prvu loptu“. Ona se javlja i zatim nastavlja svoju zanesenost ka zvečkama koje vise na bebi gimnastici. I priča sa njima… na svom jeziku. Guče, gače, vriska…
A ja se topim gledajući je. I pitam se, kako li se ta mala srećica snalazi i za čas pronađe novu zanimaciju. I onda budem još više sigurna u svoju odluku da decu ne treba samo „nosati“. Ne. Deca su željna slobode i momenata kada, i tako mali, mogu da ispoljavaju svoju kreativnost i da sa velikim žarom istražuju i ispituju svaki predmet. Isto tako, igranje na ravnoj povrsini je izuzetno važno za razvijanje motorike i jačanje misića, što će biti jako potrebno za dalje kretanje.
Dete će razvijati sposobnost puzanja, u momentima kada želi da dohvati omiljenu igračku, ili Pavlovićevu pomadu, ili tu plastičnu flašu koja smo spustili na podlogu za igru. Opšte je poznato da će dete pre reagovati na neki standardni predmet ili kućni aparat nego na najšareniju igračku. Dozvolite im. (Naravno, telefon i daljinski aparat ne, prvenstveno jer ovi predmeti sadrže mnoštvo bakterija, odnosno opasne mikroorganizme; drugo, dok drže mobilni telefon ili daljinski mogu se povrediti jer su im pokreti rukama još uvek nagli i nekontrolisani; i treće mogu svojim dodirima i pritiskanjem pokvariti nešto.) Umesto toga, dajte im plastičnu flašu, kesu koja šušti, šareni bodić, čarapice…
Na ovaj način stvara se navika za samostalnim igranjem, bez potrebe za (količinski neprihvatljivim) gledanjem televizije ili crtanih filmova na tabletu.
Ovde moram da dodam da, ako se dete igra direktno na podlozi za pod, a ne u ogradici, vrlo česta roditeljska kontrola pogledom se podrazumeva. Isto tako, beba treba da oseti vašu blizinu ili da čuje vaš glas. Recite joj nešto, zapevajte, ali to učinite u prolazu da ne biste remetili bebin fokus na određenu stvar. Neka zna da ste tu.
I naravno, veliki apel za roditelje, za tetke, babe i dede… što manje u rukama, što više u svom kreativnom kutku.
P.S. Ne dovodi se u pitanje da ih treba uzeti u ruke ako ih nešto boli, ako su tužne ili razdražljive i žele neki vid utehe. Tada mame i tate svojim disanjem i otkucajima srca šalju svoju pozitivnu energiju bebama i pružaju im traženi mir.
Milica Janković