SAMIHA SE OPET IGRA LUTKOM
Na takvu dragocenost ne možete zalepiti cenu
Samiha. Otkad se moja najstarija sestra Vediha udala na Dutepeu dosadno mi je. Ovaj blatnjav pod naliven izlomljenim seoskim kamenom i šaren, topao ćilim ispod stopala ne ulivaju mi više sigurnost pri koračanju. Dok hodam zamišljam da tonem kao pero na mirnim vodama Bosfora. Gumušdere, milo selo kroz koje sam trčala sa sestrama, kao da se smanjilo. Danju tumaram po kući, spremim limunadu ili operem limene šolje koje otac ostavi na oknu prozora koji gleda na sve tromije drveće i oštriju travu. Ta skaredna slika prirode kao da mi se podsmeva što je Vedihica otišla. Više nema cveća u našoj kući – to je Vediha s jutra brala, odvajala od korenja, lišća i trnja i slagala u vazu koju joj je naša pokojna majka kupila na Taksimu pre šest godina. Ni moja kosa više pred spavanje nije upletena trakama od tvida – sestra ih je odnela u starom, masivnom sanduku od borovine sa ostalom devojačkom spremom. Tatica je pak živahniji nego ranije. Raduje se Vedihinoj udaji i po svemu sudeći, siguran je da taj bračni naum sa Aktašovima može da donese dobre prilike i za Rajihinu i moju udaju. I Rajiha je poletna u svoj toj očevoj radosti. Ponekad pomislim da je samo meni učinjeno nažao što se moja Vedihica udala, nekad to i izgovorim, ali me sestra i otac ućutkaju toplim rečima i pomiluju po obrazu.
Kada smo se tatica, Rajiha i ja vratili sa Vedihine svadbe u kući je bilo svega. I oraha, i suvih kajsija za kajmakli, i piletine sa sočnom ovojnicom od hrskave kože, i sveže boze, čak i nekih ukusnih čokoladnih kolača koje ranije nikada nisam probala. Ipak bilo mi je dosadno, a kada taj čudan osećaj ovlada mnom, setim se stamenog mladića koji me je neumorno gledao na Vedihinoj i Korkutovoj svadbi. Onda se ujutru probudim, obučem i živim još jedan dan.
U poslednje vreme, posmatram stariju sestru Rajihu kako bubri, poput hladnog potoka posle kiše, a dok među prstima stiska izanđalu hartiju trudi se da udahne novi život rečima koje čita. Ponekad je čujem kako tiho, nalik letnjim vrućinama ulenjenom strujanju vetra, ponavlja sebi šta pročita i kikoće se. Taj milozvučan eho kao da me žarno peče i nerviram se što mi ne pokazuje šta čita. Iz tog mog prkosa i ljutnje, koji tatica zove “nepreležanom dečjom bolešću” izbavlja me igranje sa lutkom krpenog trupa, plastičnih udova i plavih očiju koju mi je kupio dok je nosio obramicu na trgovima Istanbula i prodavao namernicima kiselo mleko. Jednog mirnog jutra, dok je Rajiha pomagala tatici da pričvrsti prag na vrata dograđene staje u dvorištu, našla sam ispod sestrinog jastuka kovertu, čistu i belu popud snega. Nisam razmišljala, pustila sam ruku da istraje u svom naumu, nedugo potom uzela nož iz kredenca i rašila trup svoje lutke. Pismo sam sakrila tu, da bih ga tek četiri dana kasnije pročitala. Bilo je od Mevluta, sina Mustafa-efendije i brata od strica Vedihinog muža, Korkuta. Pisao je Rajihi, ali pisao je o lepoti mojih očiju koje su ga probole kao strela na Vedihinoj i Korkutovoj svadbi.
Abdurahman-efendija. Moja najmlađa devojčica Samiha, učinila je da mi za još koji gram otežaju ramena i omlahove ove vredne ruke. Nezadovoljna je, neraspoložena i drska prema Rajihi otkad Vediha više ne živi sa nama. Boli me dok pogledom začikuje stariju sestru kao da joj poručuje “što se ti nisi udala, a ostavila mi Vedihicu”. Srećom, to brzo prolazi pa se sestre nemo vole i vraćaju mir u našu kuću u selu Gumušdere. Srce mi poraste za broj kad gledam Rajihu dok briše masnoću sa Samihine lutke. Za tu sam lutku prodao dvanaest kilograma kiselog mleka i trpeo jak bol u desnom ramenu i vratu, ali je igračka razveselila moju najmlađu kći kada im je majka umrla, a na takvu dragocenost ne možete zalepiti cenu. Poslednjih dana, Samiha lutku gleda sebičnom ljubavlju i čuva je, sklanja je čak i od sestre kada dođe red za pranje igračke. I Rajihu i mene veseli ta Samihina odlučnost.
Rajiha. Ni juče, ni danas, ni sutra – nikada više ništa ne može da me oneraspoloži. Otkad primam i čitam Mevlutova pisma sve mi je potaman – i Samihini dečji nestašluci, i kiša koja pada i seljani koji glasno govore. Nasmejem se kad god vidim Samihu zagledanu u nebo, zemlju, drvo, šolju. Čini mi se da ovih dana pokušava da istopi ili oživi pogledom sve što vidi. Pitala sam je juče da li je nešto u očima boli pa se u strahu da ne izgubi vid trudi da upamti oblik svakog živog i neživog obrisa. Samo mi je odgovorila vragolastim glasom “ne, samo imam najlepše oči na svetu”. Kao da lepota očiju ima veze sa bilo čim!
Mevlut. Dok zamišljam taj par očiju kako neumorno plovi po stranicama koje čita, obuzima me ogromna radost. Još je veća radost kad se prisetim da te reči na stranicama dolaze iz moje duše. Srećan i zaljubljen, hrlim ka bratu od strica Sulejmanu, da obavimo poslednje pripreme za krađu devojke, moje Rajihe.