Matematička anksioznost, ili neka vrsta straha od matematike, prisutna je kod velikog broja dece i obično se javlja još u osnovnoj školi. Često ćete čuti roditelja koji kaže da njegovom detetu „matematika malo škripi“, ali je iz ostalih predmeta odličan. Za razliku od čitanja i pisanja, koje neka deca nauče kod kuće, učenje matematike najčešće počinje u školskoj klupi, pa samim tim i način na koji učitelj predstavi deci matematiku utiče na to kakav stav će dete zauzeti prema tom predmetu. Ako učitelj ima „pozitivan stav“ prema matematici i pokaže entuzijazam u svakoj lekciji koju predaje, taj entuzijazam će se preneti i na decu. S druge strane, ako učitelj upozna decu s matematikom kao teškim, ali važnim predmetom, to će kod dece stvoriti određenu odbojnost.
Roditelji takođe imaju važnu ulogu u tome kakav stav će dete zauzeti prema matematici. Roditelj ne bi trebalo da govori detetu kako mu „matematika škripi“ jer će dete u to poverovati. Gradivo je sastavljeno tako da ga svako dete može savladati, a ovakve izjave stvaraju kod deteta osećaj ograničene mogućnosti na polju matematike. Matematika jeste predmet koji zahteva mnogo rada, ali je važno da deca stvore potrebu za učenjem matematike zato što je interesantna, a ne zato što mora da se savlada. Deca pokazuju najbolje rezultate iz predmeta koji ih interesuju, pa pritisci roditelja ili kažnjavanje lošim ocenama od strane učitelja, neće dugoročno dati pravi rezultat.
Decu treba osloboditi straha od matematike tako što će na času biti dozvoljeni i pogrešni odgovori. Umesto „sedi netačno“, đaku treba prići s pitanjem „kako si došao do tog rezultata?“ i „da li je još neko izračunao na isti način?“. Na taj način će i ostala deca, koja nemaju odgovor na zadato pitanje, naučiti da u matematici postoji više načina i postupaka da se dođe do nekog rezultata. Stav da u matematici uvek postoji samo jedan način da se dođe do tačnog rešenja je jedan od glavnih uzroka matematičke anksioznosti. Suprotno tome, matematika je predmet koji daje mogućnost izbora i kreativnosti u iznalaženju tačnih odgovora, i tako je treba predstaviti deci.
Kreativan proces učenja matematike, međutim, zahteva više planiranja od strane nastavnika, što u našim školama nažalost često izostaje. Na kraju, deci treba dati i dobar razlog da uče matematiku, kroz primere praktične primene matematike u svakodnevnom životu. Objasnite detetu kako da izračuna koliko mu je novca potrebno za užinu tokom jednog meseca, koliko je procentualno dečaka, a koliko devojčica u odeljenju, ili kako da podeli jedan litar vode na četiri učenika. Dete će tako shvatiti da ono u stvari nesvesno barata matematičkim operacijama i da se matematikom služimo jednako kao i jezikom kojim govorimo.
Aleksandar Cvjetić, zelenucionica.com