Prve muzičke taktove upoznao je i zavoleo u rodnom Kragujevcu. Od užina na klupici ispred muzičke škole pored Joakima, preko prvih izvedbi Hajdna, Paganinija, Dvoržaka, Čajkovskog, do evropskih metropola i brojnih uspeha – Nemanja Stanković, violončelista, živi svoj umetnički san.
Možemo reći da je violinski ključ u Nemanjinoj karijeri bio rad sa profesorom Božom Saramandićem, koji ga je savetovao da se opredeli za violončelo, a kako Nemanja kaže – nije pogrešio.
Nemanja je bio vođa grupe violončela Beogradske filharmonije tokom osam sezona. Od 2017. do 2018. godine predavao je Violončelo na Fakultetu umetnosti u Nišu, a trenutno je zaposlen kao docent na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, na Кatedri za kamernu muziku.
U četvrtak 29. oktobra sa pijanistkinjom Majom Mihić nastupiće pred kragujevačkom publikom i tim povodom proćaskali smo sa njim.
KRAGUJEVČANKA: Koja je razlika u pristupu muzici kada si izvođač, u odnosu na pristup u ulozi predavača?
NEMANJA: Za oba pristupa potrebno je imati strast prema muzici, voleti svoj posao i imati jasnu viziju ciljeva koje želimo postići.
Možemo uporediti te dve uloge – izvođača i pedagoga – sa ulogama (uslovno rečeno) slobodnog čoveka i roditelja. “Slobodan” čovek odgovoran je za samog sebe, radi na sebi, donosi dobre ili pogrešne izbore koji ga određuju kao individuu.
Odgovornosti roditelja su ipak malo ozbiljnije i on je dužan da postupa u skladu sa potrebama deteta, da mu usađuje vrednosti koje smatra podobnim za njegov dalji razvoj i koji se ponosi kada dete postigne neki dobar rezultat.
Imam tu sreću da aktivno nastupam kao solista i kamerni muzičar, pa tako i svoje iskustvo prenosim dalje na studente. Učim ih da uvek budu dobro pripremljeni, odgovorni prema sebi, ali i kolegama, da se slušaju međusobno, da budu otvoreni za sve ideje i da konačni rezultat ne bude nametnuto, već zajedničko rešenje.
KRAGUJEVČANKA: Da li je Srbija na dobrom putu kada je o obrazovanju mladih umetnika, a kasnije i podršci njihovim karijerama reč?
NEMANJA: Osnovno muzičko obrazovanje u Srbiji dostupno je velikom broju dece koja pokazuju interesovanje i talenat za muziku i to je dobro. Problem nastaje kada dođe vreme za profesionalno bavljenje muzikom, a to podrazumeva odlazak na master klaseve, putovanja na takmičenje u inostranstvo, kupovinu dobrog instrumenta – to su situacije u kojima država nije od velike pomoći, jer nema razrađen sistem po kome bi mogla da pruži pomoć talentovanim pojedincima. Tada se uglavnom sve svodi na podršku porodice i (ne)mogućnost roditelja da svojoj deci obezbede sve što je potrebno kako bi ostali u “igri” zvanoj profesionalni život muzičara. Nažalost, društvenu elitu u Srbiji ne čine ljubitelji umetnosti tako da mladi ne mogu da računaju ni na pomoć mecena, kakav je slučaj u drugim zemljama.
KRAGUJEVČANKA: Još od perioda ranog obrazovanja, preko studija, akademskog rada do Beogradske filharmonije, postižeš zavidne uspehe u karijeri. Ipak, sigurno postoji dostignuće na koje si posebno ponosan. O čemu je reč i zašto?
NEMANJA: Moje najveće životno dostignuće je to što sam otac jednog đaka prvaka, koji me svakodnevno oduševljava svojom neposrednošću, talentima i sposobnošću da voli život i da neizmerno uživa u njemu.
Što se tiče uspeha na profesionalnom planu, svi su oni deo jednog puta koji sledim, tako da je teško da izdvojim neki poseban momenat. Srećan sam što sam zahvaljujući svom sviranju imao priliku da posetim neke egzotične zemlje poput Japana, Meksika, Senegala, Malte, ali ono što smatram najvrednijim jesu saradnje sa umetnicima širom sveta. Kontakt sa ljudima je nešto što me uvek obogati i u čemu beskrajno uživam. Pandemija virusa nas je sve usporila, ali i to je na neki način doprinelo preispitivanju umetnika u nama, naših potreba, želja, tako da verujem da će se velika dostignuća tek dešavati u budućnosti i neizmerno im se radujem.
KRAGUJEVČANKA: Da Etida “Scappare” prati jednu scenu nekog od kultnih filmova svetske kinematografije, o kojoj sekvenci bi se radilo?
NEMANJA: Fenomenalno pitanje i moram priznati da do sada nisam razmišljao o tome. Etida “Scappare” je kompozicija za violončelo solo koju je Anja Đorđević napisala i posvetila meni i to me čini beskrajno ponosnim! Sećam se da smo, kroz šalu, Anja i ja zamišljali početak ove kompozicije kao špicu za “Dnevnik” 🙂 Ili kao uvodnu numeru za neku domaću seriju. Zapravo, mislim da bi se super uklopila u neki film Vudija Alena. Verujem da ni Anja ne bi imala ništa protiv!
KRAGUJEVČANKA: U poslednje vreme kultura je na respiratoru. Kakve su tvoje prognoze za njen oporavak u rodnom Kragujevcu, ali i u Srbiji?
NEMANJA: Stanje u kulturi je, čini mi se, gore nego ikada. Zavladao je opšti mrak, umetnici su potpuno nevidljivi, nasuptrot njima imamo reality i instagram zvezde koji su idoli našoj omladini, ljudi bez ikakvog osećaja za moral, za empatiju, sve je okrenuto ka spolja i ka materijalnom. Važno je kakav telefon imaš, koliko imaš pratilaca na instagramu i tiktoku, broj lajkova, pregleda na youtube-u. Zaboravlja se jedna ključna stvar. To je sve laž! Moramo da edukujemo omladinu da ih lajkovi ne definišu, da se dobra dela čine bez da se očekuje nešto zauzvrat, da će ih ljudi u realnom svetu ceniti zbog onoga što nose u sebi, a ne na sebi.
Istina je da sve kreće iz porodice, ali svi se mi prilagođavamo jedni drugima i zato je izuzetno važno da prepoznamo svoje slabosti i da radimo na njima. Dovoljno je da počnemo da maske bacamo u kontejner, a ne na trotoar, da kad parkiramo ne zauzmemo dva mesta, da jedni drugima kažemo “dobar dan” i “doviđenja” u pošti i supermarketu i to je već početak. Sve je to kultura. I za nju smo svi odgovorni.
KRAGUJEVČANKA: U čijoj muzici najviše uživaš kada želiš da odmoriš od posla?
NEMANJA: Uglavnom mi prija kada slušam upravo opus kompozitora čije delo i pripremam, tako da retko kada imam potrebu da se “odmorim” od posla – baš naprotiv! Svakako, volim povremeno da iskočim iz klasike, a tada je moj izbor prilično raznolik, pa kada biste pustili moju flow listu na Deezer-u, čuli biste svašta – od Čajkovskog, Malera, preko Brajana Ferija, Bitlsa, Lejdi Gage, pa do Olivera Dragojevića i Doris Dragović. 🙂
KRAGUJEVČANKA: Nesumnjivo će birokratija, nedostatak empatije, pa i znanja, pre ili kasnije saplesti mladog umetnika u Srbiji. Šta možeš da savetuješ mlađim kolegama – zašto da ipak ne odustaju od muzike?
NEMANJA: Nažalost, sve to već sapliće mlade umetnike koje veoma boli nepravda i nemogućnost da rade i napreduju. Svedok sam toga da mladi umetnici, veliki potencijali, posustaju i rade kao “kafe kuvarice” jer nemaju alternativu. To je veoma potresno. Ipak, umetnici su posebna bića koja imaju talenat i sposobnost da vide svet drugačijim očima i to je nešto najvrednije što poseduju. Zato, umetnici ni ne mogu da odustanu zaista. Uvek postoji taj neki “crvić” koja nas tera dalje. I to je lekovito. Kao terapija. Ono što mogu da im savetujem, a to govorim i sebi svakodnevno, jeste da skroje svoj mikro svet, da ga se drže, da sve primaju sa rezervom i da zapamte – ljubav prema muzici nam niko ne može oduzeti!
KRAGUJEVČANKA: U okviru Oktobarskih muzičkih svečanosti u rodnom gradu održaćeš koncert sa pijanistkinjom Majom Mihić, 29. oktobra. Predstavi je sugrađanima – zašto ovaj koncert ne smemo da propustimo?
NEMANJA: Veoma se radujem ovom koncertu i to iz više razloga! Najpre jer je to prvi solistički koncert nakon početka pandemije i veoma sam ponosan što ću nastupiti baš u mom Kragujevcu, u sali Prve kragujevačke gimnazije gde sam kao dete prvi put i stao na binu. Čast je nastupiti na OKTOH-u, koji ima tradiciju dugu skoro pola veka i ovim putem se zahvaljujem organizatorima na pozivu.
Pijanistkinja Maja Mihić je moja dugogodišnja saradnica i prijateljica, vanredni profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a interesantno je da smo i nas dvoje kao duo prvi put nastupili baš u Kragujevcu, pre sedam godina. Za ovaj koncert smo pripremili dela Betovena, Stravinskog, Perta, kao i “Baladu (za Vlastu)” domaćeg kompozitora Ognjena Bogdanovića, koji već godinama živi i stvara u Londonu. Ova kompozicija će se takođe naći i na mom CD-u “Nova srpska muzika za violončelo” koji bi trebalo da bude objavljen do kraja godine.
Piše: Kristina Jeremić
FOTO: Miša Obradović