Pozorište je bilo prisutno u velikom broju drevnih civilizacija. Još u kameno doba ples na pozornici imao je značajnu ulogu. Sačuvani su i otkriveni pećinski crteži koji svedoče o postojanju plesa. Prvi organizovani plesovi čovečanstva bili su plesovi sa motivima religije i magije. Plesači su igrali u kolu oko božanskog lika kako bi ga umilostivili. Takve predstave nazivamo „začarani krug“. Krug je bio i ostao prirodan oblik koji stvara osećaj zajedništva. Mnogi plesovi bili su posvećeni magiji plodnosti i služili su za zavođenje i osvajanje drugog pola. U pećinama su takođe pronađeni crteži plesa sa motivima borbe. Oni su imali za cilj da održe veštinu ratovanja.

Principe pozorišne umetnosti definisali su stari Grci. Predstave su izvođene pod otvorenim nebom u pozorištima – amfiteatrima. To su bila mesta gde se diskutovalo o politici i gde su održavani festivali u slavu bogova, posebno Dionisa – boga veselja. Dve muze u grčkoj mitologiji povezuju se sa pozorištem. Talija je muza komedije, a Melpomena muza tragedije. Aristotelovi trakti su definisali pozorište i postavili teoriju o jedinstvu radnje, vremena i mesta u dramama. U početku su drame izvođene samo jednom, u okviru takmičenja. Najpoznatija pozorišta nalazila su se u Atini, Epidaurusu, Sirakuzi i Delfima. Rimljani su prihvatili grčko pozorište u vreme Punskih ratova. Kasnije su najpopularniji oblici pozorišta postale pantomime i farse. Tokom srednjeg veka u pozorištu su se uglavnom prepričavale biblijske priče. Krajem ovog perioda pojavili su se karnevali i komadi o moralu.

Pozorišna umetnost u Aziji pojavila se oko 1000. godine pre nove ere o čemu svedoče sankritske drame u Indiji. U približno isto vreme začela je pozorišna umetnost u Kini. U islamskom svetu najpopularnije pozorišne forme su pozorište lutaka i pozorište senki.

Pozorište u Srbiji ima tradiciju dugu osam vekova, mada je teatarski život na ovim prostorima tekao s prekidima. U srednjem veku pozorišna izvođenja bila su izvan okvira i uticaja crkve, čak su crkvene vlasti zabranjivale vernicima da idu na predstave. Smatrali su da je štetno okupljati se na ulici po svakojakom nevremenu i slušati zabavljače koji izgovaraju nepristojne reči i pevaju đavolje pesme. Vladari Srbije, koji su imali dobrosusedske odnose sa Dubrovnikom, slali su svoje zabavljačke i muzičke družine u Dubrovnik. Takođe su i umetnici iz Dubrovnika gostovali u Srbiji. Početkom 16. veka, poturčeni velikaš Ali-beg Pavlović poslao je u Dubrovnik svoju pozorišnu družinu kojom je upravljao Radoje Vukosalić. Radoje Vukosalić je prvi poznati srpski glumac. Turska vlast je kočila razvoj srpske kulture, tako da se u to doba samo povremeno javljaju predstave. Izuzetak je Vojvodina, u kojoj je deo srpskog naroda živeo u multietničkoj kulturi Habsburške monarhije gde je pozorišna aktivnost bila pod srednjoevropskim uticajem.

Prva savremena srpska predstava bila je školska drama „Traedokomedija“ Manuila Kozačinskog izvedena u Sremskim Karlovcima 1734. godine.  Razdoblje školskih predstava traje do 1813, kada počinje amatersko predstavljanje. Prva predstava izvedena je te godine, avgusta meseca u Pešti. Bila je to „Kreštalica“ Joakima Vujića sačinjena prema delu Augusta Kocebua.

Tada su glumce, đake, zamenili odrasli glumci. Pošto je došao u Srbiju, Joakim Vujić je u Kragujevcu osnovao Knjažesko – srbski teatar (Knjaževsko–srpski teatar)  u kojem je bio direktor, glavni glumac, reditelj, dramaturg, adapter dramskih dela i prevodilac. Joakim Vujić nosi titulu oca srpskog pozorišta.

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.