Netipičan razgovor sa sugrađankom Andrijanom. Sve što ste želeli da znate o licu i naličju umetnosti i života umetnice u Kragujevcu.
Ko je Anči?
Jedno bledo-ljubičasto biće od 3,5 kg, proniklo iz okeana u kome i danas plovi na svojoj barci. Usidrila se 10. juna 1994. godine, u porodilištu u srcu Šumadije, prvoj srpskoj prestonici – Kragujevcu. Detinjstvo je kruna plovidbe, u kome je glavni kr(eat)ivac za organizovanje dečurlije iz kraja, od sportova do umnih i kreativnih igara. Igra je ostala i danas pravi smer u plovidbi zvanoj život.
Igra je i plivanje, od koga krećemo još u utrobi. Neko ceo život pliva sa mišićima, neko se davi u plitkim danima, neko ostane da čeka, a neko uspeva u miru da pređe i okeane. Zavisi od želje i snova, sve ostalo je presušena materijalna iluzija za kojom jurimo kao Zapadni čovek. Sve dok se igramo, mentalno i duhovno rastemo, emocionalno sazrevamo. Nema tu nekog ni početka, a ni kraja, kada smo u krugu. Problem je što trouglovi nesreće prave dimenzije koje u igranju ne postoje. Sami smo ih zadali da bismo narušili ciklus kruga.
I osnovna škola i Druga kragujevačka gimnazija su bile nešto odgovornije igre, u kojima je uvek par dobrih ljudi, kroz svoje snove pokušavalo da oplemeni sve(t) oko sebe. Takvom igrom smo nastavili, a put je sve vreme pratio i stvaralačku stranu. Ta linija je uvek bila okidač između snova i papira, boja, olovaka, platna, između snova i foto-aparata, između snova i gline, peska, ili tehnoloških kompjuterskih pomagala. Linija je bila sve, a ostala je samo tačka. Ona što me vodi u tom istom krugu od koga sam počela da plivam. Sada sam tu negde, na studijama, svršenim Osnovnim akademskim, trenutno na Master studijama na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, na odseku za grafički dizajn.
Šta te najviše pokreće ili inspiriše?
U pokretu sam za svim nepoznatim stvarima, kao i u ranijim danima. Od momenta, kako moji stari prepričavaju, da sam sa najboljim drugarom iz zgrade pronašla rupu u vrtiću i pobegla u nepoznato, te uspešno i pronašli svoj dom. Sve su nas neke institucije oblikovale, ali eto, još sa 5,6 godina sam izgleda osećala gde leže rupe dobrih i loših saznanja i da traganje i jeste cilj do slobode, ali opet sam znala gde ostaju prave vrednosti, te sam se u taj dom i vratila. Plovidba nikada nije ni stala.
Život je prepun saznanja, želje za znanjem, a ne samo bura informacija, koja svakako nije dobra za moju barku, jer se isuviše taloži kancerogenim i rđavim materijalima.
Danas mogu hraniti koke na selu, pomagati u izradi stolova, snimati neki zanimljiv scenario koji sam sa drugaricom smišljala pešačeći 20 km do sela, ili učiti da galopiram na konju, a sutra već oslikavati sobu, raditi plakate za koncert u obližnjem lokalu, ili pak proučavati paralele između Etne i porodilišta. Jednostavnost u svemu je dovoljna da shvatimo koliko je divno upoznavati mikro i makro svet i spajati nespojivo. Isto tako i u umetnosti. Ne volim da cepkam sve na mnogo delova, na šta se današnjica svodi. Koliko me interesuje slikarstvo, mozaik, toliko me i interesuje pismo, knjiga, dizajn i čitavo marketinško društvo 21. veka. Ali, najbitnije je sačuvati svoj mir, onda svaka tišina postaje najbolja fioka shvatanja onoga što smo fizički dejstvovali.
Opiši nam jednu stvaralačku oblast?
Pošto ste se konkretno interesovali za fotografiju… Pa, ne znam, šta tu mogu da dodam, sem da se i dalje igram. Volim da istražujem, ali ne baš mnogo u tehnološkom smislu, već u svetu oko i između nas. Volim da stvaram svoj scenario i kroz fotografiju, kao i kroz crtež. Onda to ima neki dublji smisao. Nakon prve samostalne izložbe, prethodne godine, koja je bila vezana upravo za te scenarije dok putujem i posmatram različitosti i pronalazim sebe, dobila sam neke vrlo dobre kritike, pre svega povratne Osećaje i Emocije. Toga danas na razmeni; sve manje, a sve više hladnih papira i ljudi robota. Fotografiju sam počela ozbiljnije da proživljavam, nakon meni bitnih predavanja kod univerzitetskog profesora. Imali smo je prve dve godine studija. Još više je doprineo da nastavim svoju plovidbu i na tom polju. Razna su iskustva prolazila, poput ljudi koji su me dovodili u njihove radne prostore, imanja, koncerte ili neka bitne životne momente. Želeli su da pokušam da napravim svoj scenario…Valjda su prepoznali tu liniju koja me vodi u svemu. Ništa posebno me ne interesuje taj komercijalni deo iste, ali sam uvek bila spremna da probam i iskusim i tu stranu tehnički naprednih ljudi. Uostalom, pomaže u grafičkom reklamnom delu. Sve je to lepo, jer svako plovi u svojoj burnoj igri života.
Za svoje 24 godine si dosta boravila u raznim zemljama, osvajala već neke nagrade i u poljima struke? Ima li reči o tome?
Bilo je dosta razmena, sertifikata i nagrada, najviše u srednjoj školi, na fakultetu su došla određena priznanja za učestvovanja na raznim izložbama i projektima. Te nagrade su samo jedan fizički deo, obeležje, da sam nešto uradila u tom trenu dobro, ili manje dobro, ali najbitnija nagrada je koliku jačinu emocija nosim na taj trenutak. Jer samo to upotpunjava količinu ljubavi koja lebdi nad mojim idejama. Tu sam najviše zahvalna profesorki nemačkog jezika, koja je u tim tinejdžerskim godinama osetila želju za saznanjima, te me je slala na razne radionice, druženja po Evropi, gde sam rasla sa decom iz čitavog sveta. Rasla u svakom smilu te reči, i shvatila lepotu različitosti u svakom od nas i jednostavnosti u svetu okolo. Ti dani su me podsetili na ono detinjstvo kome se rado vraćam, a ujedno da takve trenutke svakodnevno pokušavam da održim oko sebe. Sem životinja, uvek su bili i nadolaze ljudi koji to osećaju i koji su jedinstveni po svom razmišljanju, hodu, nezavisni od nekih sistema koji propisuju da nešto mora biti. Šta mora biti, sem zdravih misli, velikih ideja i različitosti. Onda ima još nade za nešto novo, jedinstveno i neograničeno u stvaranju u okeanu koji je sve više zagađen virusom mehaničkih lutaka.
Budni sanjajte.