Na brežuljcima visoka stabla
I melodija noćnog grada;
u daljini psi zavijaju
na istinu podsećaju.
Poslednji dani oktobra su;
Listovi letnjih dana
u zemlju se pretvaraju.
Kragujevac toplinom zvezda sjaji.
Ispred hrama,
u noćnoj tišini spokojnih bića
melodiju slušam;
Tihi poj
streljanog naroda
u meni jeca.
Da l’ ste s’ časa odvedeni
i grubom rečju ubijeni
ili sada vaša noćna straža
horizonte žrtvom preuzima.
Trista dece i hiljade momčadi
odvedeno je pred
nacističke užarene oči,
mirisima jesenjih proplanaka,
listovi su padali
a sa njima i srbijanska tela.
Uze neman
puške i vešala svoja,
streljaše svemir pred sobom,
a radosne duše
prigrliše svoje beskrajno nebo.
Zvezde sjaje ispred mene,
kažu oprošteno vam je,
neznanjem ste okupani
pa nasiljem zemlju ubiste.
Šumarice moje mile,
spokojne noći tebi pesme pevaju,
uspavanku večnog krsta
što uznosim tebi sada;
svima vama
deco mlada
što sa mnom
pred crkvom sedate sada.
Nadaleko pored vaše krvi
celo telo moje sada struji,
dok zrikavci rane previjaju
ljubav jedina spokoj nam kroji;
Znam da uspavanku
priroda vama boji.
Kakva sloboda
kakva šuma;
I sve dok je nje
biće I pesme I sećanja
I duhovne moći;
I potomstvo naše
Ovu pesmu šuma slušaće.
Kao i ja sada
na klupi hrama
kod krsta časnoga;
Svaki list u Nebesko Carstvo se pretvara.
Autor: Andrijana Vasiljević