Ana
Hladniji od francuskog mebla iz 16. veka, ali istovremeno i oslobađajuće prijatniji – ovaj crni, sjajni materijal i udoban naslon za leđa su sve što mi je potrebno da odmorim. Kada putujete dugo kao ja, naučite da cenite komfor sitnih udobnosti. Miris ružine vodice koju sam nanela iza desnog uha gotovo da i ne osećam više. Pamtim taj nesmotren potez ka desnoj strani lica jer sam na levoj još uvek osećala nelagodnost. Umesto intenzivnog mirisa koji me je pratio po vrtu, sobi ili kapeli, sada osećam opojan dah nečega nepoznatog, ali dovoljno snažnog da u meni izazove mučninu. Bojim se da me ova tama ne proguta. Iznenadim se kada mlada, vitka žena, kose sjajne poput najlepšeg komada svile koji sam videla, ispred mene spusti šolju boje lista đurđevka, a u njoj vidim crnu tečnost. Hladan talas razdrma moje ukočeno telo i odjednom mi je još neprijatnije. Posežem rukama ka svom vratu, pažljivo opipavam liniju ključne kosti i neveselo pređem pogledom preko grudi. Nema ga, mog B nema više. Srce kuca u ritmu mesinganog sata na zidu – tik, tak, tik, tak. Udah izdah, udah, izdah, smiri misli, Ana… Brzo skrećem pogled i na trenutak me nasmeje haljina koju nosim – ova čipka izgleda tako neotmeno da je ne bih prosledila ni Katarini kao dar kojim ću je uvrediti. Na stopalima osećam prijatnu toplinu, a evocirane uspomene na moju Ljubav i grivu boje bronze, odmah me rastuže. Moje jahaće čizme, crne, kožne, sa ogrebotinom na đonu leve polovine mog omiljenog para… Bar još uvek čvrsto stojim na tlu, premda ruke poput krila belih golubica seku hladan, ustajao majski vazduh. Tamne vlasi orošene znojem ne drže niti francuske kape, ovo nije čak ni spavaća kapa od pamuka sa dvorednim tkanjem. Ovo na mojoj hladnoj glavi je šešir kakav do sada nisam videla – pariski šik, crni tvid i fini saten. Pamtim kompliment koji mi je uputila dugonoga brineta na ulasku u Cafe Resistencia. Dok ga čekam, crna tečnost preda mnom više nema miris. Možda su mi čula paralizovana strahom, pomislim kad shvatim da više ne čujem ni zaglušujuću buku iza vrata sa moje leve strane. Možda me je strah pojeo opet.
Ja sam Ana. Ubijena sam 19. maja 1536. godine. Moja usijana glava razdvojena je od vitkog, belog vrata jednim zamahom ruke čoveka sa crnom čarapom na glavi. Bila sam ljubavnica, majka, sestra, voljena, hrabra i tvrdoglava žena. Volela sam umetnost, svoju slobodu i njega. I sada čekam susret sa svojim dželatom nakon 484 godine.
On
Zakasnio sam 15 minuta jer sam naviknut da uvek radim ono što želim i kada želim, O, kako sam samo nestrpljivo čekao ovaj susret! Zeleni ogrtač sa zlatnim reverima odavno skuplja prašinu u sanduku od hrastovine. Nosim nešto nalik na jahaći prsluk, samo sa dužim rukavima. Materijal mi je nepoznat, ali osećam se sigurno. Uvek sam birao svoja osećanja, pa koristim to pravo i sada. Moje lokne delimično skriva crna kapa. Podseća me na prizor o kojem sam dugo mislio, a nisam ga video. Podseća me na minut kada je moja Ana poslednji put trepnula očima boje badema. Ona nije promenila samo mene – promenila je čitav jedan poredak i zato je bila kažnjena. Obriši suze, to nije za muškarce, Henri. Dok prilazim stolu u uglu Resistencie, gutam pljuvačku i tražim prave reči kojima bih joj se obratio posle svih ovih godina. Sedam odmah jer me mišići izdaju. Spuštam ruke na hladan sto, ali to nije izraz odlučnosti. Sklanjam ih od sebe jer me boli njihova težina, premda Ana nije ubijena mojom kožom, mojim zglobovima, mojim mačem. Mlada, vitka žena prolazi pored stola sa jeftinim poslužavnikom u ruci i pogleda me netrpeljivo. I tada, u tom trenutku dok sat otkucava 15 minuta posle podneva, ja znam da je budućnost na Aninoj strani.
Ja sam kralj. Ja volim žene, raskoš i slavu. Bio sam zaljubljen i bio sam ranjen. Vladao sam svetom, ali jedna žena vladala je mojim bićem. Ubio sam je i sada sam prinuđen da se suočim sa njom.
O jednom ljubičastom belegu
Hoću da znaš da ništa nije bilo uzaludno. Moja smrt imala je svrhu, baš kao i moj život, izgovorila sam ne pogledavši ga u oči. Spuštam glavu ka njegovim rukama koje sam nekada toliko volela. Ka rukama koje i u ovom trenutku volim.
Ana, dozvoli mi da…promuklo kaže, ali impulsivno ga prekidam. Jer sam odlučila da je to moje pravo.
Ne možemo više, plašljiva sam u početku, ali odlučna i dalje. Ja, ja sam ta koja ne može više.
Ubijena sam jer sam upravljala muškarcem. I to ne bilo kakvim muškarcem, već kraljem. Zapravo upravljala sam jednom imperijom i taj luksuz platila glavom. Čujem da je danas mnogo muškaraca koji uživaju privilegije ponašanja kraljeva, ali monarhija je sve manje u svetu. Čujem i da mnogo žena nosi ljubičasti beleg negde na telu. Beleg koji je posledica nepravednog profilisanja koje je i meni učinjeno te kobne 1536. godine. Ti si pogrešila što si žena.
Ja svoj beleg nisam nosila, a i da jesam verujem da ne bih bila dostojanstvena u tome. Taj trag na telu zauvek bi me podsećao na slabost i strah. Ali milion žena danas nosi taj ljubičasti trag i skriva ga ispod haljine, možda baš ovakve koju ja danas nosim. Slabost i strah nijedna žena ne treba da oseti – nikada.
Vidim tugu u njegovim očima, osećam pritisak koji mu steže grlo dok moj mozak nekontrolisano vrti ove reči. Ćutim, udahnem, izdahnem, ponovim. Kao da može da mi čita misli, umiruje me:
Volim te, šapuće.
Ne dovoljno jako pomislim i pogledam ga u oči.
I ja tebe, kažem.
Znam da me ne laže, znam da me zaista voli. Ali za ovih sat vremena koliko sedim u Cafe Resistencia, sebično sam zaključila da ljubav ne može da bude opravdanje za stvaranje ružnog, ljubičastog belega. Zapravo ljubav sa tim nema ništa jer gde ima belega nema ljubavi. Uči na mom primeru da uvek budeš odgovorna prema sebi i svojim stavovima. Voli muškarca bezuslovno, ali sebe uvek voli jedan gram više. Zavedi pa vladaj, imaš sreću što živiš u 21. veku. Sve i da smatraš da trenutno nemaš sreće zbog tog ljubičastog belega, imaš slobodu da biraš i slobodu da odeš. Imaš nešto što ja nisam imala. Možda ne nosiš bisere u zlatu oko vrata kao ja, ali znaj da me je taj teret koštao života. Nijedan komad nakita nije vredan razlog da izgubiš sebe. Jer kada izgubiš sebe, svet ostaje bez bezgranične lepote koju donosiš svakom danu. Da li znaš da sam uvek podržavala i poštovala različitosti? Sigurno si čula da je moj brat bio homoseksualac. Hoću da ti kažem da različitost nikada ne sme da bude povod da ti nekom iscrtaš ružni ljubičasti beleg. Budi skromna, ali samo kada to prilika nalaže. U svakoj drugoj situaciji preteruj – znanja, ljubavi, ugađanja sebi nikada dosta.
Izvini, zamislila sam se, kažem mu kroz osmeh koji ga je uvek činio srećnim.
Ana, promenićeš svet, kaže mi.
Možda već jesam, pomislim. Posle gotovo pola veka sedim sa čovekom u kojeg sam bezgranično zaljubljena. Sa ocem mog deteta. A shvatam da postoje važnije stvari. Svoju poklonjenu sadašnjost koristim onako kako nisam očekivala. Ne svetim se, ne trčim mu u zagrljaj, ne molim i ne očekujem oproštaj. Koristim ove trenutke da popričam sa tobom, jer znam da moj glas treba da se čuje. Znam da mogu nečemu da te naučim, ali nažalost ne mogu da ti pomognem ukoliko ti ne odlučiš da pomogneš sebi.
Taj ružni, ljubičasti beleg jedan lekar nazvaće modricom, njegov kolega podlivom ili masnicom, tvoja prijateljica šljivom. A u izveštaju sa obdukcije pisaće negde hematom.
Čitajte o Ani Bolen, dinastiji Tjudor, Lankaster i Jork: https://www.laguna.rs/a199_autor_filipa_gregori_laguna.html
Kristina Jeremić