U trenutku pisanja inicijalne verzije ovog teksta, a sigurno je u pitanju bila prohladna oktobarska noć 2025. godine, do objavljivanja, pitanje kojim je prvobitno napisan uvodni hook „Šta je danas komplikovanije – razumeti Dostojevskog ili žene?” ne samo da zvuči pretenciozno, već to i jeste. I toliko loše da postaje čak i smešno. Ne zbog Dostojevskog i ne zbog žena, već zbog intelektualnog elitizma koji vrišti (ovo me podseća na pis’o mi ga Chat GPT, a nije – imam ostatak teksta da to i dokažem), a to nije autorski pečat ni kakav je bio, ni kakav je sada, ni u kakav se pretvara na ovim stranicama.
Deset meseci kasnije, a možda to i jeste napuštanje ironijske distance u ovom slučaju, jasno mi je da je inicijalna verzija teksta imala samo jednu nameru – da se dopadne. Kome? Ne znam, a to uostalom nije ni važno. Ovog, ne baš tako prijatnog julskog dana 2026. godine, od namere dopadanja, tekst je vidljiviji kao pokušaj dopaminskog boost-a, ali onog „skupog”, jer stvaranje to uostalom i jeste. I umesto „jaoj, šta si ti pobogu pisala” ipak sledi objavljivanje s naznakom prenosimo u celosti. I čitajte „Bele noći”.
Kakva greška O, Nastjenka!
Spojiti nespojivo, a istovremeno univerzalno. Podjednako apstraktno i opipljivo. Podložno različitim interpretacijama, koje po kakvom nepisanom pravilu ne vide dalje od sopstvene želje, a gotovo uvek odlično umeju da čitaju između redova. A kad smo kod čitanja, roman Lane Bastašić „Crveni kofer” potvrđuje tezu da svaka knjiga dođe u pravi čas, onda kada je čitaocu najpotrebnija. Da jasnije vidi sebe (kao kokošku bez glave) ili da bi se, napokon, usudio da otkine čiodu prikačenu za babinu haljinu.
Pun metafora i nešto manje emocija kojima Sankt Peterburg diše kod Dostojevskog, ovaj zapis možda i odgovori umesto tebe, čitaoče – da, ovo je normalno, da, ovo je ljudski i jasno mi je zašto zaljubljene žene ponekad liče na l(j)ude iz minule epohe. I da, ovo može biti korisno. Naposletku, uživanje u umetnosti kao takvoj ne sme biti svedeno na formu eskapizma, lekcije kroz doživljaj su ono što se računa.
Uzgred, budi rečeno, imam ludu teoriju da je Lanin Kockar zapravo Idiot. Ili je jednostavno previše Fjodora ovih dana, što se da zaključiti i ovim, čitaoče. Nije ni njegova uloga u ovom kontekstu jednostavna, premda je udahnuo život Nastjenki u priči „Bele noći” 1848. godine. U mom čitalačkom itinereru prethodile su mu Lana i njen pomenut roman, Ani Erno (sa posebnim osvrtom na romane „Jednostavna strast” i „Zaposednutost”) i Dženi Erpenbek kroz „Kairos”.
Komplikovano, usamljeno u pripadanju, razorno i neka ostane indeksirano na pretraživaču – toksično. Sve te žene. I muškarci. I zavisnost nervnog sistema od dopamina, jeftinog doduše, znala bi Nastjenka kad bi mogla da pročita navedene savremene romane ili skroluje minut, dva po društvenim mrežama. Možda bi joj, u nekom savremenom scenariju, bilo suštinski objašnjeno zašto bira poznat haos umesto nepoznatog mira, kao i da mir nije isto što i dosada. Možda bi i razumela šta je zapravo njena želja, a koje strahove vidaju anksiozni ili izbegavajući stil vezivanja. Sigurno bi je i drugarica uz kapućino bez kofeina ili 1664 Blanc opomenula da ne bude baš toliko glupa, jer onoj koja sluša uvek je nekako lakše nego onoj koja priča, premda je istina da i te reči i tišine odzvanjaju kao udaranje šupljeg u prazno.
Kako to obično bude, Nastjenka je mlada, zaljubljena i čeka onog koji ne dolazi, evo već godinu dana. Nikad nije ni rano, ni kasno za sentimentalan prizvuk u digitalnim zapisima, ali srećom, mladoj protagonistkinji Belih noći na raspolaganju nisu sredstva moderne komunikacije.
Na granici gubljenja samopoštovanja kroz isplakane reke suza, pozivanje na datu reč da će se dragan vratiti i oženiti je, slepu veru uprkos strahu, na vrhuncu one uznemirujuće iskrene dečje ljubavi, Nastjenku upoznaje usamljeni zanesenjak čistog srca i nešto čistije namere kroz potrebu da je voli. Na takav oblik sanjarenja izliven u budno stanje, on odgovara ljubavlju kroz potpuno zanemarivanje sopstvenih želja radi (kratkoročne) sreće drugog bića. Sanjar, kakav jeste, ljubav pokazuje kroz pomaganje i želju da joj umanji patnju zbog drugog muškarca. Prikriveno, iskreno ili čisto – pročitaće svako između redova, ali neosporno je da se on zaljubljuje u ideju da je Nastjenka neko ko ga konačno vidi i razume. Ta ljubav nije burna i reaktivna, baš suprotno. Ona je umilno glasna, duboka i oivičena nadom da je potrazi za pripadanjem konačno došao (srećan) kraj.
Na koricama Belih noći u izdanju IK „Kosmos” zapisano je da Nastjenjka zanesenjaka oslobađa monotonog egoizma. Ne bih se složila. U načinu na koji zanesenjak priča svojoj usamljenosti i gradskim ulicama, kako kroz priču umiruje ženske damare i viteški priskače u pomoć i kako svoju otuđenost prepoznaje u ženskoj čežnji za drugim muškarcem, ne nazire se ni e od ega. Ego je za moderne tipove, čast izuzecima. I svaka vam čast!
Spasavajući nju, kroz istovremeno gubljenje parčeta nedosanjanog neba, zanesenjak spasava i čitaoca kroz okrutno otrežnjenje. Niko nikome na ovom svetu ništa ne duguje i nema garancije da se dobro vraća u obliku i formi koju bilo koja osoba priželjkuje. Nema uzajamnosti u nesebičnosti i nema logike tamo gde dopamin smenjuje kortizoI uvek u aritmičnim intervalima. Tamo gde kazna i nagrada menjaju mesta, gde čekanje postaje valuta, a pojavljivanje spas nema zrele ljubavi. Nastjenka i zanesenjak rovare po talogu bola, svako u svojoj verziji prećutne istine nedeljive između osećanja, dela, nadanja i reči.
Dostojevski možda i nije pisao o neuzvraćenoj ljubavi, ali nesumnjivo jeste o suštini introspekcije kroz nemu spoznaju da život ne dodeljuje nagrade po pravdi, već po sopstvenoj apsurdnoj logici.
Možda ni ja ne pišem o njoj, već radije preporučujem za čitanje i „Bele noći” i gorenavedene romane. Možda nema ko da čuje na onoj kafi bez kofeina, ali uvek postoji neko ko će da pročita. I razume – kakva greška, O Nastjenka!
Kristina Jeremić