Roman koji je mnogo više od najboljeg ikada pročitanog. Ovo je roman koji ima moć da osetite ogromnu odgovornost kada o njemu pišete. I da imate tremu, da slučajno odabranim rečima ne umanjite njegovu veličinu.
“Hadrijanovi memoari” je roman i ni o čemu, i o svemu, i o rimskom caru i o vama lično – čak i o onome što ste radili pre 10 minuta, pomislili pre par meseci ili što priželjkujete za pet godina, ne u kontekstu opisanih istorijskih dešavanja, već u smislu traganja za beskrajnim, iako baš i ne vidite smisao u takvim potragama.
Pun oborivih istina i kontradiktornosti, na mahove šamar i modernom i tradicionalnom, ali i znak jednakosti između zagrljaja i tiranije, uz to i vizionarski i uklopiv u realnost, ma kako je ko interpretirao.
Ni istorijski, ni biografski, ni strateški, ni psihološki, ni ljubavni – a opet sve to i jeste. Ali i mnogo, mnogo više.
Univerzalni bonton ljudske duše, tok misli i jednog ratara, neurohirurga, prodavca ili umetnika, maestralno pretočen u reči. Do najsitnijih detalja, a među koricama, tu da vas i uverava i razuverava. I da vas razoruža pred svim stegama koje su vam na duši ili u mislima. Ili da postavi nove granice za koje niste ni znali da su preka potreba.
Neobavezna, a obavezna lektira za svakog. Ama baš svakog. Sve što inače volite i želite od romana koji čitate dobićete u Hadrijanovim memoarima, Margerit Jursenar, ma koliko nam se čitalački ukusi razlikovali.
I nemojte slučajno da dozvolite da vas od čitanja Hadrijanovih memoara odvrati ovaj kratak utisak, ako vam se učini pretencioznim. Kada pročitate roman, imaćete potrebu da o njemu govorite ili pišete, možda nećete pronaći odgovarajuće reči, nismo ni mi. Ali pronaći ćete sebe, kako god to shvatili, iako to nije cilj nijednog romana koji je neporecivo remek-delo.