Depresija podrazumeva pad raspoloženja koji se održava duže vreme. Osoba se oseća tužno, posmatrajući tugu kao stanje koje nikada neće proći. Mogu dominirati i smenjivati se i pojačana razdražljivost i/ili emocionalna praznina. Usled bezvoljnosti, tromosti, gubitka interesovanja i osećaja nedostatka energije dolazi do povlačenja iz velikog broja aktivnosti u koje je osoba prethodno bila uključena.

Ovo, veoma teško i bolno stanje, pogađa značajan broj ljudi, uključujući i adolescente. Istraživanja pokazuju da će se jedna od deset osoba u nekom trenutku u svom životu suočiti sa depresijom. Za neke od njih to će biti samo faza koju će uspešno, samostalno prevazići, dok će kod drugih trajati duže, vraćaće se i biće potrebno uključivanje u adekvatan psihološki i/ili psihijatrijski tretman. Jedna od razlika između ove dve grupe je u crtama ličnosti. Kod prve grupe će preovladati osobine koje osobu čine rezilijentnom (više o tome pročitajte ovde), dok će kod druge pesimizam biti jači. Značajan je i uticaj nasleđa, neurobiološke vulnerabilnosti, hormonskih promena, kao i životnih okolnosti koje na osobu deluju kao jak stresor.

Često u svakodnevnoj komunikaciji čujemo da neko kaže da je pao u depresiju. Većina time, zapravo, želi da kaže da je tužna, neraspoložena, depresivna, potištena. Tuga je univerzalna emocijaNegativna, ali zdrava. Svako će se, s vremena na vreme, osećati tužno i depresivno. Međutim, to je samo jedan od simptoma depresije koja je složeniji poremećaj raspoloženja.

Depresija, dakle, podrazumeva kombinaciju i interakciju više simptoma, najmanje pet, koji su prisutni svakodnevno i ometaju funkcionisanje, u roku od najmanje dve nedelje. Simptomi se mogu odnositi na:

*osećanje tuge i uverenja o bezvrednosti, bespomoćnosti, krivici koja nisu srazmerna situaciji, odnosno postoji iracionalnost u njima; nije nužno da se ispoljavaju kroz potištenost – mogu se ispoljiti i kroz bes, agresivnost
*gubitak interesovanja i zadovoljstva u većini, pa čak i svim aktivnostima
*negativne, crne misli o smrti, umiranju, suicidu; osoba sebe i svet oko sebe vidi kao da posmatra kroz crne naočare
*izraženu nesigurnost i pad samopouzdanja
*promene u kvalitetu sna – osoba spava previše, premalo i/ili isprekidano
*promene u težini – dolazi do poremećaja apetita pa osoba jede premalo ili previše (posledično se može razviti i neki od poremećaja ishrane, više o njima pročitajte ovde)
*gubitak energije, usporenost, iscrpljenost, bezvoljnost
*probleme sa koncentracijom
*somatske tegobe – glavobolja, digestivni problemi

Mladi depresiju mogu ispoljavati na nešto drugačiji način nego odrasli pa zbog toga ona može dugo ostati neprimećena. Njihova tuga može biti kamuflirana ljutnjom, prkosom, buntom, preokupiranošću fizičkim izgledom ili, pak, nemarnošću prema sebi, promenom stila oblačenja, a ne nužno razdražljivošću i povlačenjem. Mogu biti izraženi nisko samopouzdanje i samokritičnost, pa sebe često opisuju kao glupe, loše, neprihvaćene. Iz toga se može razviti i promiskuitet kao disfunkcionalno ponašanje kom osoba pribegava kako bi dokazala sebi da je voljena i prihvaćena. Međutim, kada to ne postigne – depresija se produbljuje.

Ono što je veoma izraženo kada je u pitanju depresija kod mladih jesu problemi sa koncentracijom i nemogućnost fokusiranja pažnje na bilo šta što nisu njihova osećanja i negativne misli, te posledično dolazi i do naglog pada u školskom i akademskom postignuću. Treba im mnogo vremena da nešto pročitaju ili nauče. Izvršavanje bilo koje vrste obaveza predstavlja veliki napor. Razvijaju onda uverenje da nemaju nikakvu budućnost i da su ,,beznadežni slučajevi’’, što se odražava i na gubitak motivacije da se trude da dobijaju dobre ocene, da upišu fakultet, da budu uspešni u sportu koji treniraju i da napreduju u bilo kom smislu. U tom lancu, sledi i uverenje da su izneverili i sebe i svoje roditelje, te se javlja intenzivan osećaj krivice.

Određeni broj mladih će, pod uticajem svih ovih negativnih uverenja i osećanja koja prate depresiju, razviti i suicidalne misli, koje mogu voditi u samopovređivanje, pokušaje samoubistva i samoubistvo. Ukoliko se one održavaju, neophodno je što pre obratiti se za stručnu pomoć!

Takođe, mogu pribegavati eksperimentisanju sa različitim psihoaktivnim supstancama. Kada uoče da im ti obrasci ponašanja ,,pomažu’’ da se, barem na kratko, osećaju bolje, kvalitetnije spavaju, uče, budu bolje prihvaćeni, mogu razviti i bolesti zavisnosti. Usled niskog samopouzdanja, mogu razviti i neki od poremećaja ishrane. Bolesti zavisnosti i poremećaji ishrane su prisutni i kod mladih koji nemaju simptome depresije, ali jedno sa drugim u interakciji dodatno komplikuje stanje.

Već na prve znake značajnijih promena u raspoloženju treba reagovati. Većina adolescenata neće sama potražiti stručnu pomoć, verujući, s jedne strane, da bi tako i zvanično bili etiketirani kao drugačiji, a sa druge da se ništa ne može promeniti – ali oni žele da ih drugi čuju, razumeju i da im pomognu. Stoga je važno da bilo ko iz okruženja (roditelji, nastavnici, treneri, vršnjaci), kada uoči određenu promenu, reaguje. Znamo da eksternalizovani problemi mnogo češće izazivaju reakciju. Međutim, neophodno je razvijati osetljivost okruženja i na probleme koji su internalizovani. U praksi je čest slučaj da roditelji ,,ne vide’’ da se dete ne oseća dobro, a promenu raspoloženja objašnjavaju kao razmaženost, kao nešto što je dete umislilo jer mu je sve pruženo i nema razloga da bude nesrećno. Informisanost roditelja o depresiji, kao i drugih odraslih koji su svakodnevno u kontaktu sa decom, je neophodna kako bi problemu moglo da se pristupi blagovremeno i na pravi način.

Mr Andjela Zlatković

specijalni pedagog i KBT savetnik

Izvor: https://www.vaspsiholog.com/2019/08/kako-prepoznati-depresiju-kod-mladih/

No Comments Yet

Leave a Reply

Your email address will not be published.