Ukratko, kakav ti je utisak o Skelama?
Takav da zavidim svakom ko će ih tek čitati.
Ali, kako to obično bude, čitalačko-stvaralački bonton kaže da ne može ukratko. I ne samo on – utisak o romanu „Skele” autorke Loren Elkin je višeslojan. Odlična vest za sve čitateljke i čitaoce ovih redova (i Skela, fingers crossed) je da je prošlo nekoliko nedelja od završetka čitanja romana do stvaranja ovog zapisa.
Da je bilo ishitrenog pisanja, bukmarker izgužvanih ivica sa natpisom Čitam šta želim i lični sarkastičan uvid zato i plačem* na (od)moru sumirao bi utisak i to bi bilo ukratko. I (ne)dovoljno.
Skele su okončale leto.
Nisu za svakoga, ali su odličan čitalački i istovremeno moralni poligon za sve one (pametnije) kojima to (a TO je upravo ono o čemu Loren piše) nikada ne bi moglo da se desi.
Čežnja kao konstrukcija, ljudsko kao nacrt, a Pariz kao kulisa. Loren Elkin u romanu „Skele“ gradi priču koja ruši sigurnost, postavlja temelje kroz važna pitanja i ostavlja trag poput letnje oluje koja je, spletom atmosferskih logičnosti, morala da se desi.
Feminističke prakse. Ima ih i naravno da će upravo one odvratiti od čitanja deo publike. I to je odlično, jer sve ostalo što sledi u romanu nije uopšte svačiji list papira (neću se ni potruditi da pojasnim štos).
O čemu je onda roman?
O ljubavi, jer kao da raspliće isečke francuskog romantičnog filma. Partnerski odnosi, trouglovi i komplikovanije geometrijske figure koje bi ih šturim epitetom ograničile? Može, prodato!
O požudi, apsolutno. Kao i o: interpersonalnom konfliktu, etičkom kompasu, slobodi, traumi i reakciji na istu, gubitku, seksualnosti, prošlosti, distrakcijama i mehanizmima suočavanja sa okolnostima, ili sa prizvukom drame – suočavanja sa životom.
Roman bez pretencioznosti vredi smatrati i psihoterapijom među koricama. Čitajte ga i između redova i probajte da odgovorite sebi na pitanja koja Ester i Ana postavljaju Ani. Zaledićete se.
Govoriš mi ono što misliš da želim da čujem, ali hajde malo da porazgovaramo o onome što misliš da ne treba da kažeš.
O frojdovskom. Lakanu. Ipak i o Kris Kraus. I pokušaju da se izvuče zaključak – da li je žudnja odsustvo ili višak energije?
Dalje, o ličnoj odgovornosti, karijeri, radu sa ljudima, o bagetu i tahiniju, jer Pariz uvek miriše. I ukusan je.
O izdaji.
Sebe.
Drugih.
I to je ono što kroz svaku stranu romana može da zaboli.
O oproštaju.
Sebi.
Drugima.
Životu.
I to je ono što kroz svaku stranu romana može da izleči.
Skele nemaju srećan kraj, iako se sreća desi. Jer “nikad neću prestati da želim…”
*Preuveličano. Stvaralačka sloboda 🙂
Kristina Jeremić