Situacije verbalnog izlaganja određenog sadržaja većem auditorijumu su neprijatne za mnoge ljude. Ovakve situacije često prati osećanje treme koja u malim količinama deluje pozitivno na govornika. Ona pomaže održavanju koncentracije i energije u toku izlaganja. Ipak, kada trema preraste u strah (i stid) koji preplavljuje i blokira izlagača, te on izbegava situacije u kojima mora o nečemu da govori, onda to postaje problem. Sve više se u poslovnom okruženju veštini verbalnog prezentovanja daje na značaju, pa će često ljudi koji su inače dobri u svom poslu ali se teže snalaze u verbalnim izlaganjima ostati po strani i izgubiti mogućnost da napreduju.
Postoji čitav set opstruirajućih rečenica koje možete govoriti sebi kako biste situaciju javnog izlaganja učinili strašnijom-“Nisam ja za to”, “Ljudi se rode da budu govornici, ja nisam takav”, “Ne volim da se ističem”,”Ispašću smešan” i sl. Istina je da se neki ljudi bolje snalaze u ovoj poziciji od drugih ali apsolutno svi imaju određen nivo straha koji ih prati samo ga neko lakše ili teže prevazilazi. Ono što je važno jeste da je strah od javnog nastupa kao i bilo koji drugi strah savladiv ali je za to neophodna upoornost, vežba i suočavanje sa “opasnim” situacijama. U ovom teksu će biti reči o tome koje greške se najčešće prave kada je u pitanju verbalno prezentovanje pred publikom.
Zamišljanje neuspeha i strahovanje unapred
Osoba koja ima strah od javnog nastupa često danima ili mesecima unapred zamišlja kako će njeno izlaganje izgledati i kako će se neslavno završiti. Ovakva razmišljanja uvode osobu u anksioznost, ona je napeta, pod stresom što je sprečava da se bolje fokusira na sadržaj onoga što želi da prezentira. Potpuno je besmisleno trošiti vreme na predviđanje ishoda situacije koja se još uvek nije dogodila umesto toga bolje je posvetiti se prirpemi za svoje verbalno izlaganje . Dobra vežba i priprema smanjuje mogućnost neuspeha. Kada dobro naučite materijal koji želite da izlažete korisno je da vežbate sopstveno izlaganje usmeno ispred ogledala, ili ispred grupe ljudi koje poznajete ili jednostavno sinimite sebe i registrujte eventualne greške koje budite uočili.
Kao deo pripreme pred sam nastup dobro je raditi vežbu relaksacionog disanja. Kada osetite tenziju odradite ovu vežbu i na taj način istrenirajte organizam da iz stanja uzbudjenosti pređe u smireniji mod. Bilo bi dobro ovu vežbu raditi uvek kada se anksioznost pojača kako je ne biste produbljivali. Smirivanje disanja će vam pomoći i na licu mesta tj. neposredno pred i u toku prezentacije.
Preterani fokus na sebe, a ne na sadržaj izlaganja
U toku prezentovanja osoba je obično previše fokusirana na svoje emocije, odnosno na svoj strah i fiziologiju-lupanje srca, disanje, osecaj gušenja, znojanje, crvenje kao i na svoje misli odnosno pitanja tipa šta drugi ljudi misle o meni, da li vide da sam se uznemirio, da sam nesiguran i sl. Fokusiranje na sebe je potpuno pogubno i dovodi do toga da osoba ne može da se fokusira na ono zbog čega je tu tj. na sadržaj koji treba da prezentuje drugima. Prema tome, najvažnije je da se fokus preusmeri na teze koje osoba želi da izloži, pritom ne treba razmišljati o poslednjoj tezi ako je izlaganje na početku već o onoj koja prva sledi.
Zahtev za savršenim izlaganjem
Osoba zadaje sebe nemoguć zahtev da ne sme da napravi ni jednu grešku. U startu to je će napraviti još veću tenziju. Odustanite od ovog zahteva, grešaka će biti i greške ćete ispraviti u hodu (možete se usput i izviniti) i niko vam neće zameriti.
Potcenjivanje sebe – precenjivanje publike
Često se dešava da osoba potceni sebe i sopstvenu kompetentnost u odnosu na publiku (u kojoj se često mogu naći autoriteti i/ili nadređeni). Bez obzira ko je u publici, ta publika je tu da čuje izlaganje osobe koja prezentuje. Dakle, taj sadržaj je iz nekog razloga važan za prisutne pa se i osoba koja izlaže treba voditi time da ona na neki način daje i doprinosi širenju znanja/seta informacija osobama koje su došle da je slušaju te se ne treba osećati manje vrednom/kompetentnom u odnosu na njih.
Težnja da se što pre završi sa izlaganjem
Pošto je osoba sve vreme pod tenzijom, strahom i oseća neprijatnost ona teži da što pre završi sa svom tom agonijom. U toj želji ona brzo priča, nepraveći pauze, gubi kontakt sa publikom a učestalnost grešaka je visoka. Normalno je da postoje stanke pri govoru, iako se one subjektivno doživljavaju kao večnost one realno traju tek nekoliko sekundi. Ne treba paničiti oko pauza već razmišljati o sledećoj rečenici. Bolje je izgovoriti više kraćih rečenica nego na brzinu jednu složenu u kojoj može da se izgubi poenta.
Mr Sanja Marjanović, Vaš psiholog