Sutra od 19 sati, u Knjaževsko-srpskom teatru, igra se najstarija predstava na aktuelnom repertoaru – „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri“.
Jedna od najdugovečnijih komada Teatra, premijerno je izvedena 22. aprila 2005. godine, a režirao ju je Boško Dimitrijević, po tekstu Nikolaja Koljade.
Koljadin teatar je ogledalo odvažno da odrazi karakterističnu težnju ka stvarnosti koja odbacuje svaku stilizaciju i sve duhovne činioce. On svet čulnih pojava shvata kao svet sa stanovišta prirodnih pojava: nasleđa, sredine, istorijske situacije. Njegov metod eksperimenta dovodi instikte, navike i ponašanja likova poput klasifikacija iz prirodnih nauka. “Umetnost je deo prirode viđen kroz nečiji temperament”. Jedna evolucija ljudske sudbine u veku prevrata i “konačnih odluka”. Koljadino utočište u svetu naturalizma, višestruko je žestoko i bolno. Bez klišea on dovodi svoje likove do ivice samoubilačkih tendencija dozvoljavajući da se pretope iz hladne i surove realnosti u šizofreni iskrivljeni svet mrtvozvanika koji postoje samo dati u određenom natprirodnom svetu bola, razočarenja i otpadništva. On taj svet bez ozarenja ljudske dobrote vidi kao tamničenje ružno, prljavo i zlo dovođenje u stanje surove realnosti koja zablista u bajku. “Kada čitalac uzme u ruku ovu dramu, čija je radnja smeštena u prljavo veterinarsko odeljenje za prekraćivanje muka osakaćenim domaćim mezimcima i nesrećno ružnoj Rimi, mora da se zapita kako će dramski pisac uspeti da se uznese do bajke”. Tužna bajka Rime, Nine, Maksima i Vitalija zida svoju građevinu na antropološkom zlu u čoveku, kolektivnom iskustvu koje iz kovitlaca Oktobra vodi ka ljudskoj težnji ka lepom, dobrom i pametnom kroz ovo bajkovito pozorišno štivo koje nam u jednom dahu predaje svu gorčinu i zagađenost ljudske duše da bi je dovelo kroz tegobne trenutke u stanje kojim se uzdiže do neba i zvezda bez premca.