Da li ste ikada razmišljali o tome koliko informacija na dnevnom nivou stigne do vas? Internet, mobilni telefoni, komunikacija putem emailova, razgovori sa prijateljima, porodicom, small talk koji se pretvori u tuđu disertaciju s*anja, ovaj znanja, o ovoj ili onoj temi koja vas apsolutno ne zanima, a nekako se uvek dešava u liftu, na većim društvenim okupljanjima ili u tržnom centru (zakonom zabraniti!), pregršt loših vesti iz zemlje, regiona i sveta, nekoliko dobrih iz života „običnih” ljudi i onih džangrizavih kojima nikada ništa nije po volji i koji od silne vode ne vide more… Ovo sada što čitate. Dodajte tome i poslovnu i privatnu komunikaciju i komplikovane međuljudske odnose. Previše je, za ljudski nervni sistem to je sve previše.
Iako je važno i društveno, pa i lično, odgovorno ostati informisan i zainteresovan za geopolitička i dešavanja u životima ljudi (ne, to se ne odnosi na balkanski sindrom zabadanja nosa u tuđa posla), sposobnost da se emocionalno distanciramo postaje ključna za očuvanje ličnog mira, prostora i zdravlja.
Šta jeste emocionalna distanca? Integritet u pridržavanju jasno postavljenih i iskomuniciranih granica. Odanost sebi kroz zreo odnos prema sopstvenim reakcijama. Svesno i zdravo stvaranje prostora između sebe i spoljašnjih nadražaja.
Šta nije emocionalna distanca? Ignorisanje, potiskivanje, nedostupnost, nezainteresovanost i ne – nije ni sebičnost.
Kako do nje? Kroz greške i učenje iz istih. Kroz skidanje maske uloge spasioca ili dobre devojčice/dečaka. Kroz razumevanje nekoliko ključnih paradigmi, o kojima možete čitati u nastavku.
Niko nije protiv vas, ljudi su za sebe. Ljudi reaguju iz sopstvenih potreba, strahova, rana i uverenja, koja mogu biti ispravna ili pogrešna iz vaše ili univerzalne perspektive, ako govorimo o moralnim vrednostima. Šta to znači? Tuđa projekcija nije vaša realnost. Nijedan komentar na društvenim mrežama, „raskid”, (zlonamerna) opaska, trač partija ili bilo šta slično nije vredno vašeg mira.
O granicama se komunicira. Pre nego što kažete „niko me ne razume”, razmislite da li ste ljudima jasno stavili do znanja o kome ili čemu (i na koji način) (ne) želite da pričate. Setite se – potiskivanje i ignorisanje vode u eksplozivnu rekaciju, jasna komunikacija ne gradi zidove već ljudima pokazuje gde su vrata.
Potreba da uvek budete shvaćeni je bespotrebna. Ne mora svako da vidi stvari iz vašeg ugla i niko vam to ne duguje. Isto tako, ni vi niste dužni da objašnjavte, uveravate i dokazujete. Nekad je povlačenje bez osećaja krivice jedina ispravna odluka.
Interpretacija je jedno, činjenice su nešto sasvim drugo. U konfliktima i emotivno intenzivnim situacijama često reagujemo na osnovu lične interpretacije, a ne činjenica. Da li je moje razmišljanje sada crnobelo i da li je 100% činjenica? Koji je drugi pogled na ovo što se desilo? Koliko bi samo bilo korisno kada bi svako bio voljan da odgovori na ova pitanja.
Prihvatite emocije, ali ne dozvolite da upravljaju vama. Emocije su tu da se osete i prihvate, ne da se potiskuju i kasnije preplave.
Prisutnost – da. Upetljanost – ne. Naravno da nećete okrenuti leđa drugarici koja priča o mukama koje trenutno ima, samo ne bi trebalo da dozvolite da vas one uvuku u vrtlog koji nije vaš. Nećete ni da zažmurite pred brutalnošću nepravde u zemlji i u širem geopolitičkom kontekstu. Međutim… ne zahteva svaka akcija vašu reakciju, a za sve ostalo – prvo morate da budete dobro sebi da biste uopšte mogli da budete dobro i za druge.
I pred sam kraj, nije na odmet još malo samorefleksije kroz odgovore na pitanja Da li mogu da izdržim i sedim sa ovim još 10 minuta? (možete, uvek možete! Sa strahom, tugom, potrebom da kažete samo još nešto nakon rasprave i slično) i važnije – Da li ovo zaista zaslužuje moj mir?
K.J.